Stručni članciA. K. i drugi br. C-585/18, C-624/18 i C-625/18

A. K. i drugi br. C-585/18, C-624/18 i C-625/18

 

 

Presuda Suda pravde Evropske unije

 

 

 

u spojenim predmetima

 

1. br. C-585/18, C-624/18 i C-625/18,

 

 

 

1. K. i drugi,

 

 

 

od 19. novembra 2019. godine

 

PRESUDA SUDA PRAVDE EU (Veliko veće)

 

19. novembar (*1)

 

 

 

 

(Zahtev za prethodno odlučivanje – Direktiva 2000/78/EC – Jednako postupa- nje u oblasti zapošljavanja i rada – Nediskriminacija po osnovu starosnog doba

• Sniženje starosne granice za odlazak u penziju sudija Vrhovnog suda – Član 9 stav 1 – Pravo na pravno sredstvo – Član 47 Povelje Evropske unije o osnovnim pravima – Delotvorna pravna zaštita – Načelo sudijske nezavisnosti – Formi- ranje novog veća Vrhovnog suda koje, između ostalog, ima nadležnost za slu- čajeve penzionisanja sudija tog suda – Veće sastavljeno od novoimenovanih sudija koje je imenovao predsednik Republike Poljske na predlog Nacionalnog saveta sudstva – Nezavisnost tog veća – Ovlašćenje da ne primeni nacionalno zakonodavstvo koje nije u skladu sa pravom EU – Suprematija prava EU)

 

U spojenim predmetima C-585/18, C-624/18 i C-625/18,

 

VRHOVNI SUD Poljske (Veće za radno pravo i socijalno osiguranje) (Sąd Najwyższy Izba Pracy i Ubezpieczeń Społecznych), uputio je, na osnovu odluka od 30. avgusta 2018. (C-585/18) i od 19. septembra 2018. (C-624/18 i C-625/18), koje je Sud prav- de primio 20. septembra 2018. (C-585/18) i 3. oktobra 2018. (C-624/18 i C-625/18), tri zahteva za prethodno odlučivanje na osnovu člana 27 UFEU, u postupcima

 

A.  K.

protiv

Nacionalnog saveta sudstva (Krajowa Rada Sądownictwa – KRS) (C-585/18), i

 

CP (C-624/18),

DO (C-625/18)

 

Vrhovnog suda (Sąd Najwyższy),

 

kao umešač:

 

protiv

 

 

Vrhovni  javni  tužilac  (Prokurator  Generalny)  koga  zastupa  Prokuratura Krajowa,

 

SUD PRAVDE (Veliko veće),

 

u sastavu: K. Lenaerts, predsednik, R. Silva de Lapuerta, potpredsednik, J.-C. Bo- nichot, A. Prechal (izvestilac), E. Regan, P. G. Xuereb i L. S. Rossi predsednici veća,

1. Juhász, Ilešič, J. Malenovský i N. Piçarra, sudije, opšti pravozastupnik: E. Tanchev,

sekretar: M. Aleksejev, načelnik Odeljenja, i R. Schiano, administrator,

 

uzimajući u obzir pismeni postupak i posle rasprava održanih 19. marta i 14. maja 2019. godine,

 

nakon što je saslušao zapažanja koja su u ime:

• K., CP i DO, podneli S. Gregorčik-Abram (Gregorczyk-Abram) i M. Va- vrikjevič (Wawrykiewicz), advokati,
• Nacionalnog saveta sudstva – D. Drajevič (Drajewicz), J. Duđič (Dudzicz) i D. Pavelčik-Vojka (Pawełczyk-Woicka),
• Vrhovnog suda – Vžulek-Romanjčuk (Wrzołek-Romańczuk), pravni savetnik,
• vrhovnog javnog tužioca, koga zastupa Državno tužilaštvo – Banj- ko (Bańko), R. Hernand, A. Rečka (Reczka), T. Šafranjski (Szafrański) i M. Šumaher (Szumacher),
• Vlade Poljske – B. Majčina (Majczyna) i Žirek (Żyrek), u svojstvu age- nata i V. Gontarski (W. Gontarski), advokat,
• Vlade Letonije – Kučina (Kucina) i V. Sonjeca (Soņeca), u svojstvu za- stupnika,
• Evropske komisije – Kremer (Krämer) i K. Herman (Herrmann), u svoj- stvu zastupnika,
• Nadzornog organa EFTA – Dž. Votson (J. S. Watson), K. Cačler (C. Zats- chler), I. O. Vilhelmsdotir (Vilhjálmsdóttir) i K. Hadel (C. Howdle), u svoj- stvu zastupnika,

 

pošto je saslušao mišljenje opšteg pravozastupnika na sednici od 27. juna 2019, izriče sledeću

Presudu

 

1. Ovi zahtevi za prethodno odlučivanje odnose se na tumačenje člana 2 i čla- na 19 stav 1 podstav 2 UEU, tumačenja člana 267 stav 3 UFEU, člana 47 Povelje

 

Evropske unije o osnovnim pravima (u daljem tekstu: Povelja) i člana 9 stav 1 Direktive Saveta 2000/78/EC od 27. novembra 2000. godine, kojom je uspo- stavljen opšti okvir za jednako postupanje u oblasti zapošljavanja i rada (OJ 2000 L 303, str. 16).

 

2. Zahtevi su upućeni u okviru postupaka koji se, s jedne strane, vode između
   1. K., sudije Vrhovnog upravnog suda Poljske (Naczelny Sąd Administracyjny) i Nacionalnog saveta sudstva (Krajowa Rada Sądownictwa – u daljem tekstu: KRS) (predmet C-585/18) i, s druge strane, CP i DO, sudija Vrhovnog suda (Sąd Najwyższy) i tog suda (predmeti C-624/18 i C-625/18) u vezi s njihovim prevre- menim penzionisanjem zbog stupanja na snagu novog nacionalnog

 

 

 

 

Pravni kontekst

 

Pravo Evropske unije

 

Ugovor o Evropskoj uniji (UEU)

 

3. Član 2 UEU glasi :

„Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokra- tije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava pripadnika manjina. Te vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kome preovlađuju pluralizam, zabrana diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost žena i muš- karaca.”

 

4. Član 19 stav 1 UEU glasi:

„Sud pravde Evropske unije obuhvata Sud pravde, Opšti sud i specijalizovane sudove. On obezbeđuje poštovanje prava prilikom tumačenja i primene ugovora.

Države članice obezbeđuju pravna sredstva potrebna da se osigura delotvorna pravna zaštita u oblastima na koje se odnosi pravo Unije.”

 

Povelja

 

5. Naslov VI Povelje, koji se zove „Pravda”, sadrži član 47 pod naslovom „Pravo na delotvorno pravno sredstvo i pravično suđenje”, koji glasi:

„Svako kome su povređena prava i slobode zajemčeni pravom EU ima pravo na delotvor- no pravno sredstvo pred sudom, u skladu sa uslovima predviđenim ovim članom.

Svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepri- strasnim sudom koji je prethodno obrazovan na osnovu Zakona.

…”

 

6. Član 51 Povelje, pod naslovom „Polje primene”, glasi:

„1. Odredbe ove povelje odnose se na organe, tela, kancelarije i agencije Unije, uz poštovanje načela supsidijarnosti, a na države članice samo onda kada sprovode pravo Unije. Oni, prema tome, poštuju prava, vode računa o načelima i podstiču njihovu primenu, u skladu sa svojim nadležnostima i uz poštovanje granica nadležnosti koje su ugovorima poverene Uniji.

2. Ova Povelja ne širi polje primene prava Unije izvan njenih nadležnosti, ne uspostavlja nove nadležnosti ili zadatke Unije, niti menja nadležnosti i zadatke koji su utvrđeni ugo- vorima.”

 

7. Član 52 stav 3 Povelje glasi:

„U meri u kojoj ova Povelja sadrži prava koja odgovaraju pravima zajemčenim Konvenci- jom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda [koja je potpisana u Rimu 4. novembra 1950. godine], značenje i obim tih prava su istovetni pravima utvrđenim navedenom Kon- vencijom. Ova odredba ne sprečava da pravo Unije predvidi viši stepen zaštite.”

 

8. U Objašnjenjima uz Povelju Evropske unije o osnovnim pravima (OJ 2007 C 303, str. 17) ukazuje se na to da član 47 stav 2 Povelje odgovara članu 6 stav 1 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP).

 

Direktiva 2000/78

 

9. Član 1 Direktive 2000/78 glasi:

„Svrha ove direktive jeste da se ustanovi opšti okvir za borbu protiv diskriminacije na osnovu … starosnog doba … u pogledu zapošljavanja i rada kako bi se u državama člani- cama sprovela primena načela jednakog tretmana.”

10. Član 2 stav 1 Direktive glasi:

„U smislu ove direktive, ’načelo jednakog tretmana znači da ne postoji nikakva neposred- na ili posredna diskriminacija po bilo kom osnovu utvrđenom u članu 1.”

 

11. Član 9 stav 1 Direktive 2000/78 glasi:

„Države članice dužne su da obezbede sudski i/ili upravni postupak … radi izvršenja oba- veza po osnovu ove direktive svakom licu koje smatra da mu je učinjena nepravda zbog toga što nije primenjeno načelo jednakog postupanja, čak i onda kada je prestao odnos u kome je navodno došlo do diskriminacije.”

 

Pravo Republike Poljske

 

Ustav

 

12. U skladu sa članom 179 Ustava, predsednik Republike Poljske (u daljem tekstu: predsednik Republike) imenuje sudije, na predlog KRS, na neodređeno vreme.

 

13. Shodno članu 186 stav 1 Ustava;

KRS je čuvar nezavisnosti sudova i sudija.”

 

14. Članom 187 Ustava propisano je:

„1. U sastav KRS ulaze:

• Prvi predsednik Vrhovnog suda, ministar pravde, predsednik Vrhovnog upravnog suda i lice koje odredi predsednik Republike,
• Petnaest članova izabranih iz reda sudija Vrhovnog suda, redovnih sudova, uprav- nih sudova i vojnih sudova,
• Četiri člana koje bira Sejm (donji dom poljskog parlamenta) iz redova poslanika Sejma i dva člana koje bira Senat iz reda senator

…

3. Mandat izabranih članova KRS traje četiri godine.
4. Režim koji se primenjuje na članove KRS … i postupak po kome se biraju članovi KRS

uređuje se zakonom.”

 

 

Novi zakon o Vrhovnom sudu

 

• Odredbe kojima se snižava starosna granica za odlazak u penziju sudija Vrhovnog suda

 

15. Članom 30 Zakona o Vrhovnom sudu (Ustawa o Sądzie Najwyższym) od novembra 2002. godine (Dz. U. of 2002/ 240) starosna granica za odlazak u penziju sudija Vrhovnog suda utvrđena je na 70 godina.

 

16. Predsednik Republike je decembra 2017. godine potpisao Zakon o Vr- hovnom sudu od 8. decembra 2017. godine (Dz. U. of 2018/5) (u daljem tekstu: Novi zakon o Vrhovnom sudu), koji je stupio na snagu 3. aprila 2018. godine. Taj zakon je potom u nekoliko navrata menjan i dopunjavan.

 

17. Shodno članu 37 Novog zakona o Vrhovnom sudu:

„1. Sudije Vrhovnog suda odlaze u penziju na dan kada navrše 65 godina, osim ako naj- ranije 12, a najkasnije šest meseci pre no što navrše 65 godina izraze želju da nastave da obavljaju sudijske dužnosti i dostave potvrdu, izdatu u skladu s pravilima koja važe za kan- didate za sudijsku funkciju, da ih njihovo zdravstveno stanje ni na koji način ne sprečava da obavljaju sudijsku funkciju, a predsednik Republike se saglasi s tim da oni nastave da obavljaju svoju sudijsku funkciju [u Vrhovnom sudu].

1a. Pre no što izdata takvo odobrenje predsednik Republike traži mišljenje KRS. KRS do stavlja predsedniku Republike mišljenje u roku od 30 dana od dana kada predsednik Republike podnese zatraži takvo mišljenje. Ako se mišljenje ne dostavi u roku naznače nom u drugoj rečenici, smatra se da je to mišljenje pozitivno.

1b. Prilikom donošenja mišljenje iz stava 1a, KRS uzima u obzir interese pravosudnog

 

sistema ili važan javni interes, a posebno racionalan raspored članova Vrhovnog suda ili potrebe koje proističu iz radnog opterećenja pojedinih veća [Vrhovnog suda].

…

4. Dozvola iz stava 1 dodeljuje se na period od tri godine, i to najviše dva puta. …”

 

18. Član 39 tog zakona propisuje:

„Predsednik Republike određuje datum penzionisanja sudije [Vrhovnog suda].”

 

19. Prema članu 111 stav 1 tog zakona:

„Sudije [Vrhovnog suda] koje su do dana stupanja na snagu ovog zakona navršile ili koje će u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona navršiti 65 godina odlaze u penziju danom koji sledi po isteku tog roka od tri meseca, osim ako u roku od mesec dana od stupanja na snagu ovog zakona ne podnesu izjavu i potvrdu iz člana 37 stav 1, pa im predsed- nik Republike odobri da nastave da obavljaju sudijsku funkciju [ u Vrhovnom sudu] …”

 

• Odredbe o imenovanju sudija Vrhovnog suda

 

20. Prema članu 29 Novog zakona o Vrhovnom sudu, sudije Vrhovnog suda imenuje predsednik Republike na predlog KRS. Član 30 istog zakona utvrđuje uslove koje lice mora da ispuni da bi se kvalifikovalo za imenovanje na mesto sudije Vrhovnog

 

• Odredbe o Disciplinskom veću

 

21. Novim zakonom o Vrhovnom sudu formirano je novo veće Vrhovnog suda koje se zove Disciplinsko veće (Izba Dyscyplinarna).

 

22. Član 20 Novog zakona o Vrhovnom sudu glasi:

„Kada je reč o Disciplinskom veću i sudijama koje postupaju u tom veću, ovlašćenja prvog predsednika [Vrhovnog suda] koja su utvrđena u:

• članu 14 stav 1 tačke 1, 4 i 7, članu 31 stav 1, članu 35 stav 2, članu 36 stav 6, članu 40 stavovi 1 i 4 i članu 51 stavovi 7 i 14 vrši predsednik [Vrhovnog suda] koji usmerava rad Disciplinskog veća;
• članu 14 stav 1 tačka 2 i članu 55 stav 3 druga rečenica vrši prvi predsednik Vrhovnog suda u dogovoru sa predsednikom [Vrhovnog suda] koji usmerava rad Disciplinskog veća.”

 

23. Član 27 stav 1 Novog zakona o Vrhovnom sudu glasi:

„Disciplinsko veće nadležno je za:

• disciplinske postupke:

– koji se odnose na sudije [Vrhovnog suda]

…

• postupke u oblasti radnog prava i prava po osnovu socijalnog osiguranja koji se odnose na sudije [Vrhovnog suda];
• postupke koji se odnose na obavezno penzionisanje sudije [Vrhovnog suda].”

 

24. Član 79 Novog zakona o Vrhovnom sudu glasi:

„Predmeti iz oblasti radnog prava i prava po osnovu socijalnog osiguranja koji se odnose na sudije [Vrhovnog suda] i predmeti koji se odnose na penzionisanje sudije [Vrhovnog suda] razmatra:

• u prvom stepenu – jedan sudija Disciplinskog veća [Vrhovnog suda];
• u drugom stepenu tri sudije Disciplinskog veća [Vrhovnog suda].”

 

25. Shodno članu 25 Novog zakona o Vrhovnom sudu:

„Veće za oblast radnog prava i socijalno osiguranje nadležno je za odlučivanje u predme- tima u oblasti radnog prava, socijalnog osiguranja …”

 

26. Prelaznim odredbama Novog zakona o Vrhovnom sudu između ostalog se utvrđuje sledeće:

„Član 131

Sve dok ne budu imenovane sve sudije [Vrhovnog suda] u Disciplinskom veću, ostale su- dije [Vrhovnog suda] ne mogu obavljati dužnost u tom veću.

… Član 134

Danom stupanja na snagu ovog zakona, sudije [Vrhovnog suda] koje obavljaju funkcije u Veću za rad, socijalno osiguranje i javne poslove postaju sudije u Veću za radno pravo i socijalno osiguranje.”

 

27. Članom 1 stav 14 Zakona o izmeni Zakona o Vrhovnom sudu (Ustawa o zmia- nie ustawy o Sądzie Najwyższym) od aprila 2018. godine (Dz. U. 2018/847), koji je stupio na snagu 9. maja 2018. godine, član 131 Novog zakona o Vrhov- nom sudu izmenjen je tako da glasi:

„Sudije koje na dan stupanja na snagu ovog zakona obavljaju sudijsku funkciju u drugim većima [Vrhovnog suda] mogu biti premeštene na funkciju u Disciplinskom veću. Dok sve sudije [Vrhovnog suda] koje obavljaju sudijsku funkciju u Disciplinskom veću ne budu prvi put imenovane, sudija koji obavlja sudijsku funkciju u nekom drugom veću [Vrhov- nog suda] može da podnese zahtev za premeštaj na dužnost u Disciplinskom veću nakon što za to dobije saglasnost prvog predsednika [Vrhovnog suda] i predsednika [Vrhovnog suda] koji usmerava rad Disciplinskog veća, kao i predsednika suda u kome obavlja sudij- sku funkciju sudija koji podnosi zahtev za premeštaj u Disciplinsko veće. Na predlog [KRS], predsednik Republike imenuje sudiju [Vrhovnog suda] u Disciplinsko veće, do dana kada budu prvi put popunjena sva mesta u Disciplinskom veću.”

 

Zakon o sistemu upravnih sudova

 

28. Član 49 Zakona o sistemu upravnih sudova (Prawo o ustroju sądów admini- stracyjnych) od jula 2002. godine (Dz. U. 2017/ 2188) predviđa da se, kada je reč o aspektima koji nisu uređeni tim zakonom, primenjuju odredbe Novog zakona o Vrhovnom sudu.

 

Zakon o KRS

 

29. KRS je uređen Zakonom o Nacionalnom savetu sudstva od maja 2011. godine (Dz. U. 2011/126- 714), koji je izmenjen i dopunjen Zakonom o izmeni Zakona o Nacionalnom savetu sudstva i nekih drugih zakona (Ustawa o zmia- nie ustawy o Krajowej Radzie Sądownictwa oraz niektórych innych ustaw) od 8. decembra 2017. godine (Dz. U. 2018/3) (u daljem tekstu: Zakon o KRS).

 

30. Član 9a Zakona o KRS glasi:

„1. Donji dom bira, iz redova sudija [Vrhovnog suda] i iz redova sudija redovnih, upravnih i vojnih sudova, 15 članova [KRS] na zajednički mandat od četiri godine.

2. Prilikom izbora iz stava 1, Donji dom, u najvećoj mogućoj meri, uzima u obzir potrebu da u [KRS] budu zastupljene sudije iz različitih vrsta i nivoa sudov
3. Zajednički mandat novih članova [KRS] izabranih iz reda sudija počinje jedan dan pošto budu izabr Članovi [KRS] koji su prethodno već imenovani na taj položaj nastavljaju da obavljaju svoju dužnost do dana početka zajedničkog mandata novih članova [KRS].”

 

31. Prema članu 11a stav 2 Zakona o KRS, kandidate za člana KRS koji se biraju iz reda sudija, može predložiti grupa od najmanje 000 državljana Poljske ili grupa od najmanje 25 aktivnih sudija. Postupak na osnovu koga Donji dom imenuje članove KRS utvrđen je u članu 11d Zakona o KRS.

 

32. Prema članu 34 Zakona o KRS, odbor od tri člana KRS zauzima stav o oceni podobnosti kandidata za sudijsku funkciju.

 

33. Član 35 Zakona o KRS glasi:

„1. Kada se za mesto sudije ili sudije pripravnika prijavi više kandidata, grupa utvrđuje spisak kandidata koje preporučuje.

2. Pri utvrđivanju redosleda kandidata na tom spisku, grupa je dužna da pre svega uzme u obzir ocenu kvalifikacija kandidata, a osim toga razmatra:
   • profesionalno iskustvo, uključujući iskustvo u primeni pravnih odredaba, akadem- ski rad, mišljenje pretpostavljenih, preporuke, publikacije i druge dokumente priložene uz obrazac za prijavu;
   • mišljenje kolegijuma (opšte sednice) nadležnog suda i procenu nadležne opšte sednice
3. Nepostojanje dokumenata iz stava 2 ne predstavlja prepreku za izradu spiska kandi- data koje grupa preporučuje.”

 

34. Član 37 stav 1 Zakona o KRS glasi:

„Ako se nekoliko kandidata prijavi za jedno mesto sudije, KRS razmatra i zajedno ocenjuje sve podnete prijave. U tom slučaju KRS donosi zaključak koji sadrži njegove odluke u vezi s podnošenjem predloga za imenovanje jednog sudije iz reda svih kandidata.”

 

35. Član 44 Zakona o KRS glasi:

„1. Podnosilac prijave na konkurs može pokrenuti postupak [pred Vrhovnim sudom] po osnovu nezakonitosti zaključka [KRS], osim ako je posebnim odredbama drugačije pred- viđeno …

1a U pojedinačnim slučajevima koji se odnose na imenovanje sudija [Vrhovnog suda] postupak se može pokrenuti [pred Vrhovnim upravnim sudom]. U tim slučajevima, ne može se pokrenuti postupak pred Vrhovnim sudom. Postupak pred Vrhovnim uprav- nim sudom ne može se zasnivati na navodu o neadekvatnoj proceni o tome da li su kandidati ispunili kriterijume koji su uzeti u obzir prilikom donošenja odluke o podno- šenju predloga o imenovanju na položaj sudije [Vrhovnog suda].

1b. Ako zaključak iz člana 37 stav 1 nisu osporili svi učesnici konkursa, taj zaključak, u pojedinačnim slučajevima koji se tiču imenovanja sudija [Vrhovnog suda] postaje pravnosnažan u delu u kome je u njemu odlučeno da se podnese predlog za imeno

vanje pojedinih sudija [Vrhovnog suda], tj. u delu u kome je njime odlučeno da se ne podnosi predlog za imenovanje pojedinih sudija [Vrhovnog suda], a kandidati tu odlu ku ne ospore.

 

 

2. Prigovor se podnosi preko Kancelarije predsednika KRS (Przewodniczący) u roku od dve nedelje od dana kada prijema obrazloženog zaključka…”

 

36. Prema članu 6 Zakona od decembra 2017. godine, kojim je izmenjen Za- kon o KRS:

„Mandat članova [KRS] iz člana 187 stavovi 1 i 2 [Ustava], koji su izabrani na osnovu za- konskih odredaba koje su sada na snazi, traje do dana koji neposredno prethodi početku mandata novih članova [KRS], s tim što ne može da traje duže od 90 dana od dana stupa- nja na snagu ovog zakona, osim ako je taj mandat već istekao.”

 

 

Sporovi u glavnim postupcima i pitanja upućena na prethodno odlučivanje

 

37. U predmetu C-585/18, K., sudija Vrhovnog upravnog suda koji je navr- šio 65 godina pre nego što je stupio na snagu Novi Zakon o Vrhovnom sudu podneo je, na osnovu člana 37 stav 1 i člana 111 stav 1 tog zakona, izjavu u kojoj je izrazio želju da nastavi da obavlja sudijsku dužnost. KRS je 27. jula 2018. godine doneo negativno mišljenje o toj molbi po osnovu člana 37 stav 1a tog zakona. A. K. je 10. avgusta 2018. godine pokrenuo postupak pred Vrhovnim sudom protiv tog mišljenja. U prilog tom pravnom sredstvu, A. K. je, između ostalog, tvrdio da je njegovim penzionisanjem u starosnom dobu od 65 godina prekršen član 19 stav 1 podstav 2 UEU, kao i član 47 Povelje i Direktive 2000/78, naročito član 9 stav 1 te direktive.

 

38. Predmeti C-624/18 i C-625/18 odnose se na dve sudije Vrhovnog suda CP i DO, koji su takođe navršili 65 godina pre stupanja na snagu Novog zakona o Vr- hovnom sudu, koji nisu podneli izjavu prema članu 37 stav 1 i članu 111 stav 1 tog Nakon što su obavešteni da je predsednik Republike, shodno članu 39 tog zakona, utvrdio da su oni penzionisani od 4. jula 2018. godine, CP i DO su pokrenuli postupke pred Vrhovnim sudom protiv predsednika Republike, zatraživši da se utvrdi da njihov aktivni radni odnos na sudijskoj funkciji nije prestao tog dana i da oni nisu postali penzionisane sudije. U prilog svojim za- htevima istakli su, između ostalog, pozvali na povredu člana 2 stav 1 Direktive 2000/78, kojim se zabranjuje diskriminacija po osnovu starosnog doba.

 

39. Veće za oblast radnog prava i socijalno osiguranje Vrhovnog suda (u daljem tekstu: Veće za oblast radnog prava i socijalno osiguranje), pred kojim su u toku ti različiti postupci, navelo je u svojim rešenjima kojima upućuje zahteve za od- luku o prethodnom pitanju u predmetima C-624/18 i C-625/18 da su ti postupci pokrenuti pred njim pre nego što je osnovano Disciplinsko veće. U takvim okol- nostima, sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku postavlja pitanje da li mu član 9 stav 1 Direktive 2000/78 i član 47 Povelje nalažu da ne primeni odredbe nacionalnog zakonodavstva kojima se nadležnost za odlučivanje o takvim prav- nim postupcima poverava veću koje još nije osnovano. Sud koji upućuje zahtev za prethodnu odluku, međutim, ističe da to pitanje može postati irelevantno ako bude ispunjen dovoljan broj sudijskih mesta u Disciplinskom veću.

 

40. Osim toga, u svojim rešenjima o podnošenju zahteva za prethodno odlu- čivanje u predmetima C-585/18, C-624/18 i C-625/18, sud koji taj zahtev šalje navodi da ako se, pre svega, uzmu u obzir okolnosti u kojima treba imenovati nove sudije Disciplinskog veća, postoje ozbiljne sumnje u to da li će to veće i njegovi članovi pružiti dovoljna jemstva nezavisnosti i nepristr

 

41. S tim u vezi, sud koji upućuje zahtev za prethodno odlučivanje i koji konsta- tuje da je te sudije imenovao predsednik Republike na predlog KRS ističe, pre svega, da na osnovu reforme uvedene Zakonom od decembra 2017. godine, kojim su izmenjeni Zakon o Nacionalnom savetu sudstva i neki drugi zakoni, 15 članova KRS koji, od njegovih 25 članova, moraju biti izabrani iz reda sudija sada nije izabrala opšta sednica sudija svih nivoa, kao što je ranije bio slučaj, nego ih je izabrao Sejm (donji dom poljskog parlamenta). Po oceni suda koji upućuje zahtev za prethodno odlučivanje, ta situacija narušava načelo podele vlasti ka osnove demokratske države zasnovane na vladavini prava i nije u skla- du sa preovlađujućim međunarodnim i evropskim standardima u tom smislu što se, pre svega, jasno može zaključiti iz Preporuka CM/Rec(2010)12 Komite- ta ministara Saveta Evrope o sudijama: nezavisnost, efikasnost i odgovornost,

 

od 17. novembra 2010. godine, iz Mišljenja br. 904/2017 (CDL-AD(2017)031) Evropske komisije za demokratiju putem prava (Venecijanske komisije), od 11. decembra 2017, i iz Mišljenja br. 10(2007) Konsultativnog veća evropskih sudija upućenog Komitetu ministara Saveta Evrope o savetu sudstva u službi društva, od 23. novembra 2007. godine.

 

42. Pored toga, po oceni suda koji je podneo zahtev za prethodnu odluku, i uslovi – pre svega uslovi procesne prirode, na osnovu kojih su članovi KRS bi- rani i imenovani tokom godine i ispitivanje načina na koji je postupalo sve do danas telo koje je na taj način konstituisano, svedoče o tome da je KRS podređen političkim vlastima i da nije u stanju da ostvari svoju ustavnu ulogu i obezbedi nezavisnost sudova i sudija.

 

43. Prvo, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje smatra da su ne- davni izbori nedavnih članova KRS bili netransparentni i da postoje ozbiljne sumnje u to da li su prilikom tih izbora zaista poštovani zahtevi koji su utvrđeni u merodavnom zakonodavstvu. Osim toga, nije poštovan zahtev u pogledu zastupljenosti različitih vrsta i nivoa sudova koji je utvrđen u članu 187 stav 1 tačka 2 Ustav KRS nema u svom sastavu nijednog izabranog sudiju iz Vrhov- nog suda, apelacionih sudova ili vojnih sudova, ali ima jednog predstavnika okružnog upravnog suda, dva predstavnika okružnih sudova i 12 predstavnika osnovnih sudova.

 

44. Drugo, i ispitivanje aktivnosti novosastavljenog KRS ukazuje na potpuno od- sustvo bilo kakvog stava tog tela u odbranu nezavisnosti Vrhovnog suda tokom krize koja je izazvana nedavnim zakonodavnim reformama koje su se odrazile na taj sud. Nasuprot tome, KRS, odnosno njegovi članovi, javno su kritikovali čla- nove Vrhovnog suda zbog toga što su uputili pitanja Sudu pravde zahtevajući njegovu prethodnu odluku ili zbog toga što su sarađivali sa institucijama EU, na- ročito sa Evropskom komisijom. Osim toga, praksa KRS – kada je KRS pozvan da iznese mišljenje o mogućnosti da neki sudija Vrhovnog suda nastavi da obavlja sudijsku dužnost i pošto navrši starosnu granicu za penzionisanje koja je sada određena na 65 godina – sastoji se, o čemu, između ostalog, svedoči i mišljenje KRS osporeno pred sudom koji je uputio zahtev u predmetu C-585/18, od izda- vanja neobrazloženih negativnih mišljenja ili od pukog ponavljanja formulacija sadržanih u članu 37 stav 1b Novog zakona o Vrhovnom sudu.

 

45. Pored toga, postupak izbora koji je sproveo KRS kako bi popunio 16 mesta sudija u Disciplinskom veću koja je predsednik Republike proglasio upražnjeni- ma maja 2018. godine pokazuje da je 12 kandidata koje je izabrao KRS, kon- kretno šest tužilaca, dve sudije, dva pravna savetnika i dva profesora svi odreda

 

lica koja su do tog trenutka bila podređena izvršnoj vlasti, lica koja su tokom krize vladavine prava u Poljskoj postupala po uputstvima političkih vlasti ili u skladu s njihovim očekivanjima ili, konačno, lica koja ne ispunjavaju zakonske kriterijume ili lica koja su bila disciplinski kažnjavana.

 

46. Konačno, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje ističe da je postupak kojim je KRS pozvan da izabere kandidate za mesta sudija u Disci- plinskom veću koji ne mogu biti izabrani iz reda aktivnih članova Vrhovnog suda, koncipiran, a potom izmenjen tako da KRS može da odlučuje ad hoc, bez mogućnosti stvarnog nadzora u tom pogledu.

 

47. Prvo, Vrhovni sud više nije uključen u taj proces imenovanja i stoga više nije zajemčena stvarna i delotvorna procena kvaliteta kandida Drugo, činjenica da kandidati nisu dostavili dokumente iz člana 35 stav 2 Zakona o KRS, koji su ipak suštinski važni da bi se mogla napraviti razlika među kandidatima, više ne predstavlja, kako jasno sledi iz člana 35 stav 3 tog zakona, prepreku za izradu spiska kandidata koji preporučuje KRS. Treće, prema članu 44 tog zakona, odlu- ke KRS postaju konačne (izvršne) ako ih ne ospore svi kandidati, što praktično isključuje bilo kakvu stvarnu mogućnost sudskog preispitivanja.

 

48. U tom kontekstu, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje gaji sumnje kada je reč o poštovanju zahteva za nezavisnost sudova i sudija dr- žava članica koji proističe iz prava EU, u pogledu važnosti koju treba pridati takvim faktorima kao što su, prvo, nezavisnost tela odgovornog za izbor sudija od političkih vlasti i, drugo, okolnosti u kojima se odvija izbor članova jednog novoosnovanog sudskog veća u određenoj državi članici, kada to veće ima nadležnost da presuđuje o predmetima na koje se primenjuje pravo

 

49. U slučaju da takvo sudsko veće ne ispunjava zahteve koji se postavljaju u pogledu nezavisnosti sudova, sud koji upućuje zahtev za prethodnu odluku želi da zna da li se pravo EU mora tumačiti tako da sud koji upućuje zahtev tre- ba da izuzme od primene odredbe nacionalnog zakonodavstva koje, time što tu nadležnost poveravaju veću o kome je reč isključuju njegovu nadležnost da razmatra i presuđuje, gde je to relevantno, u slučajevima u glavnom postupku. U svojim rešenjima o upućivanju zahteva za prethodnu odluku u predmetima C-624/18 i C-625/18 sud koji je uputio zahtev, u tom smislu, primećuje da on ima opštu nadležnost u oblasti radnog prava i socijalnog osiguranja, što ga pre svega ovlašćuje da presuđuje u predmetima kao što su ovi u glavnom po- stupku u kojima se radi o navodnom kršenju zabrane diskriminacije u oblasti zapošljavanja po osnovu starosnog

 

50. U takvim okolnostima Vrhovni sud (Veće za oblast radnog prava i socijalnog osiguranja) odlučio je da obustavi postupak i uputi pitanja Sudu pravde radi donošenja prethodne odluke.

 

51. U predmetu C-585/18 pitanja koja su upućena Sudu pravde formulisana su na sledeći način:

„(1) Treba li član 267 stav 3 UFEU, u vezi sa članom 19 stav 1 i članom 2 UEU i članom 47 [Povelje], tumačiti tako da novoformirano veće suda države članice koje je nadležno za odlučivanje u predmetu koji se odnosi na sudiju nacionalnog suda koji pokreće postupak predstavlja nezavisni sud ili tribunal u smislu prava EU ako u njegovom sastavu mogu biti isključivo sudije koje je izabrao nacionalni organ kome je stavljeno u zadatak da čuva ne- zavisnost sudova [KRS], a koji, s obzirom na sistemski model prema kome je uspostavljen i s obzirom na način njegovog rada ne garantuje nezavisnost u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast, predstavlja nezavistan sud ili tribunal u smislu prava EU?

 

 

(2) Ako je odgovor na prvo pitanje odrečan, da li član 267 stav 3 UFEU, pročitan u vezi sa članom 19 stav 1 i članom 2 UEU, kao i sa članom 47 [Povelje EU o osnovnim pravima] treba tumačiti tako da veće suda koji odlučuje u poslednjem stepenu u državi članici i koje nema nadležnost u datom predmetu, ali ispunjava zahteve koje prema pravu EU treba da ispunjava sud i kome je podneta žalba u predmetu koji spada u polje primene prava EU treba da ne primeni odredbe unutrašnjeg prava kojima se isključuje njegova nadležnost u tom predmetu?”

 

52. U predmetima C-624/18 i C-625/18, pitanja koja su upućena u okviru zahte- va za prethodnu odluku formulisana su na sledeći način:

„(1) Da li član 47 [Povelje] tumačen u vezi sa članom 9 stav 1 [Direktive 2000/78] treba tuma- čiti tako da je, ako se pred sudom poslednjeg stepena odlučivanja u državi članici podnese žalba protiv navodnog kršenja zabrane diskriminacije po osnovu starosnog doba u odnosu na sudiju tog suda, zajedno sa zahtevom za suspenziju primene pobijanog akta, taj sud – kako bi zaštitio prava koja proističu iz prava EU određivanjem privremene mere predviđene unutrašnjim pravom – mora odbiti da primeni odredbe unutrašnjeg prava kojima se u pred- metu u kome je uložena žalba nadležnost prenosi na veće tog suda koje još ne funkcioniše zato što nisu imenovane sudije koje treba da budu njegovi članovi?

• Ako su sudije imenovane na sudijske funkcije u veću koje prema unutrašnjem pravu ima nadležnost da raspravlja i odlučuje o podnetom žalbenom zahtevu, da li ispravno tumačenje člana 267 stav 3 UFEU, u vezi sa članom 19 stav 1 i članom 2 UEU i članom 47 [Povelje] upućuje na to da novoformirano veće suda koje odlučuje u poslednjem stepenu i koje je nadležno za odlučivanje u predmetu koji se odnosi na sudiju nacionalnog suda koji je podneo žalbu predstavlja nezavisni sud ili tribunal u smislu prava EU, ako u svom sastavu ima isključivo sudije koje bira nacionalno telo kome je stavljeno u zadatak da oču- va nezavisnost sudova, konkretno KRS, a koje s obzirom na sistemski model na osnovu koga je formirano i s obzirom na način na koji funkcioniše ne garantuje da je nezavisno u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast?
• Ako je odgovor na drugo pitanje odričan, da li član 267 stav 3 UFEU, u vezi sa članom 19 stav 1 i članom 2 UEU kao i sa članom 47 [Povelje] treba tumačiti u tako da znači da veće suda koje u državi članici odlučuje u poslednjem stepenu koje nema nadležnost u

 

datom predmetu, ali ispunjava zahteve prava EU u pogledu toga kakav treba da bude sud kome je upućena žalba u predmetu koji ulazi u polje primene prava EU treba da se ogluši o odredbe unutrašnjeg prava koje mu onemogućuju nadležnost u datom predmetu?”

 

Postupak pred Sudom pravde

 

53. Predmeti C-585/18, C-624/18 i C-625/18 spojeni su na osnovu odluke pred- sednika Suda pravde od novembra 2018. godine.

 

54. Rešenjem od novembra 2018. godine, A. K. i drugi (C-585/18, C-624/18 i C-625/18, neobjavljeno, EU:C:2018:977), predsednik Suda pravde je prihvatio zahtev suda koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje da se o ovim pred- metima odlučuje po hitnom postupku. Zato je, kako je predviđeno članom 105 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda datum rasprave određen odmah, bez odlaganja, za 19. mart 2019. godine i zainteresovane strane su odmah obaveštene o zah- tevima za prethodnu odluku. Propisan je rok u kome je trebalo da zaintereso- vane strane dostave svoje pismene izjave, ako ih imaju.

 

55. Prva rasprava je održana pred Sudom pravde marta 2019. godine. Dru- ga rasprava je održana 14. maja 2019. godine, nakon što je takav zahtev, izme- đu ostalog, uputio KRS, koji nije dostavio nikakve pismene izjave Sudu, nije bio zastupljen u prvoj raspravi, a želeo je da bude saslušan, a kako bi se omogućilo svim zainteresovanim stranama da daju izjave o mogućim implikacijama ovih predmeta koje bi mogle proisteći iz presude izrečene 25. marta 2019. godine, u kojoj je Ustavni sud (Trybunał Konstytucyjny) našao da je član 9a Zakona KRS u skladu sa članom 187 stavovi 1, 2 i 4 Ustava.

 

56. Osim toga, u toj drugoj raspravi, KRS je dostavio primerak Rezolucije br. 6, koju je donela Opšta sednica sudija Disciplinskog veća maja 2019. godine, u kojoj je utvrđen stav tog veća u pogledu postupka koji je primenjen u ovim spojenim predmetima. Primerak tog zaključka dostavljen je prisutnim zainte- resovanim strankama i unet je u spis predmeta.

 

57. Dokumentima koje je Sekretarijatu Suda i 29. jula 2019. godine, 16. sep-

tembra 2019. i 7. novembra 2019. godine podnela poljska vlada, a 4. jula 2019. godine KRS i 29. oktobra 2019. godine vrhovni tužilac (Prokurator Generalny) zatraženo je da se ponovno otvori usmeni deo postupka.

 

58. KRS je u prilog svom zahtevu u suštini naveo da se ne slaže s Mišljenjem opšteg pravozastupnika, za koje smatra da je zasnovano na pogrešnim pretpo- stavkama i koje, po njegovom mišljenju, nedovoljno vodi računa o argumenta- ciji koju je KRS izneo u raspravi od maja 2019. godine. Stoga bi, smatra KRS,

 

Sud trebalo da preispita mogućnost da uzme u obzir pismene izjave koje je prethodno podneo KRS i koje su odbačene uz obrazloženje da su dostavljene po isteku za to propisanog roka.

 

59. U svom zahtevu od 3. jula 2019. godine i u naknadnim podnescima upu- ćenim Sudu pravde 29. jula i 16. septembra 2019. godine poljska vlada takođe navodi da se ne slaže s Mišljenjem opšteg pravozastupnika koji, po njenoj oceni, sadrži izvesne protivrečnosti i zasnovano je, što se jasno vidi iz izvesnih tačaka u tom mišljenju i odgovarajućih tačaka u Mišljenju opšteg pravozastupnika od
60. 11. aprila 2019. godine u predmetu Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda) (C-619/18, EU:C:2019:325), na pogrešnom tumačenju prethodne sudske prakse Suda, pre svega presude od 27. februara 2018. godine Associação Sindical dos Juízes Portugueses (C-64/16, EU:C:2018:117). Osim toga, poljska vlada navodi da Mišljenje opšteg pravozastupnika sadrži izvestan broj novih argumenata i stavova koji nisu bili u dovoljnoj meri raspravljeni. Međutim, u svetlu njihovog izuzetnog značaja i suštinskih implikacija po različite pravne modele koji su pri- menljivi u državama članicama u pogledu sastava nacionalnih saveta sudstva i postupaka sudijskih imenovanja, poljska Vlada tvrdi da ti činioci opravdava- ju ponovno otvaranje usmenog dela postupka kako bi se državama članicama omogućilo da iznesu svoje stavove po tom pitanju. U zahtevu od 7. novembra 2019. godine, u prilog kome je dostavila zapisnik sa rasprave u okružnom sudu u Krakovu (Sąd Okręgowy w Krakowie) od 6. septembra 2019. godine, poljska vlada je navela da taj dokument ukazuje na mogućnost da presuda koju Sud pravde treba da izrekne u ovim predmetima može u Poljskoj izazvati pravnu nesigurnost i da taj dokument stoga upućuje novu činjenicu koja je po svojoj prirodi takva da može presudno uticati na odluku

 

60. Konačno, vrhovni javni tužilac, koji u suštini ukazuje na faktore na koje su pret- hodno ukazali i argumente na koje su se prethodno pozvali poljska vlada i KRS u svojim gore pomenutim zahtevima za ponovno otvaranje usmenog dela postup- ka od 3, 4. i 29. jula 2019. godine i od 16. septembra 2019. godine, smatra, prvo, da nema dovoljno informacija o činjenicama u vezi s predmetima u glavnom postupku, što je jasno iz Mišljenja opšteg pravozastupnika, drugo, da je u tom mišljenju zauzeto stanovište o važnim činiocima o kojima nije vođena rasprava među strankama i, treće, da je to mišljenje zasnovano na pogrešnom tumačenju prethodne sudske prakse Suda pravde što navodno predstavlja novu činjenicu koja je po svojoj prirodi takva da može presudno uticati na odluku

 

61. S tim u vezi, potrebno je naglasiti, prvo, da Statut Suda pravde Evropske unije i Poslovnik Suda pravde ne sadrže nijednu odredbu kojom bi zaintereso- vanim strankama iz člana 23 Statuta bilo omogućeno da dostave podneske u

 

odgovor na Mišljenje opšteg pravozastupnika (presuda od 6. marta 2018. Ach- mea, C-284/16, EU:C:2018:158, stav 26 i citirana sudska praksa).

 

62 Drugo, prema članu 252 stav 2 UFEU, dužnost je opšteg pravozastupnika da potpuno nepristrasno i nezavisno, na javnoj sednici, iznese obrazložene sta- vove o predmetima u kojima se, u skladu sa Statutom Suda pravde Evropske unije, zahteva njegovo učešće. Sud pravde nije obavezan ni zaključkom opšteg pravozastupnika, ni obrazloženjem na osnovu koga je taj zaključak donet. Otu- da, neslaganje jedne stranke s mišljenjem opšteg pravozastupnika, bez obzira na pitanja koja on razmatra u svom mišljenju, samo po sebi ne može predstav- ljati osnov kojim bi se opravdalo ponovno otvaranje usmenog dela postupka (presuda od 6. marta 2018. godine, Achmea, C-284/16, EU:C:2018:158, stav 27 i citirana sudska praksa).

 

63. Ipak, Sud pravde može u svakom trenutku, nakon što sasluša opšteg pra- vozastupnika, da naloži da se ponovo otvori usmeni deo postupka u skladu sa članom 83 svog Poslovnika, naročito ako smatra da mu nedostaje dovoljno informacija ili ako je jedna od stranaka, po završetku tog dela postupka, pre- dočila novu činjenicu koja je po svojoj prirodi takva da je jedan od odlučujućih činilaca u odlučivanju Suda ili ako se u predmetu mora odlučivati na osnovu argumenta o kojem nije vođena rasprava među zainteresovanim strank

 

64. U ovim konkretnim predmetima, Sud pravde, međutim, nakon što je saslu- šao opšteg pravozastupnika smatra da posle pismenog dela postupka i raspra- ve koja je pred njim vođena ima sve informacije koje su neophodne da bi izre- kao presudu. Osim toga, Sud primećuje da se o ovim spojenim predmetima ne odlučuje na osnovu argumenta o kome se nije raspravljalo među strank Konačno, Sud smatra da različiti zahtevi da se ponovo otvori usmeni deo ovog postupka ne sadrže nijednu novu činjenicu koja bi bila takva po svojoj prirodi da presudno utiče na odlučivanje Suda u tim predmetima. U takvim okolnosti- ma, nema nikakve potrebe da se ponovo otvori usmeni deo postupka.

 

65. Konačno, kada je reč o ponovljenom zahtevu KRS da Sud uzme u obzir nje- gova pismena zapažanja od aprila 2019. godine, treba istaći da je ta stranka u glavnom postupku, kao i druge zainteresovane stranke iz člana 23 Statuta Suda Evropske unije, pozvana da podnese takve pismene izjave u za to utvr- đenom roku, što proističe iz samog pisma od 28. marta 2019. godine koje je uputila Sudu, namerno propustila da svoju izjavu dostavi u naznačenom roku. U takvim okolnostima, gore pomenuta pismena zapažanja koja je KRS dostavio po isteku roka i koja su mu stoga vraćena, Sud ne može da uzme u razmatranje ni u ovoj fazi postupka.

 

Razmatranje upućenih prethodnih pitanja

 

Prvo pitanje u predmetima C-624/18 i C-625/18

 

66. Svojim prvim pitanjem u predmetima C-624/18 i C-625/18 sud koji je upu- tio zahtev za prethodno odlučivanje u suštini pita da li se član 9 stav 1 Direktive 2000/78 u vezi sa članom 47 Povelje treba tumačiti tako da je, kada je sudu države članice koji odlučuje u poslednjem stepenu podneto pravno sredstvo zbog navodne povrede načela zabrane diskriminacije po osnovu starosnog doba, koje proizilazi iz te direktive, taj sud dužan da odbije da primenjuje na- cionalne odredbe kojima se utvrđuje da je za odlučivanje o toj žalbi nadležno telo koje, poput Disciplinskog veća, još nije osnovano, jer sudije tog suda još nisu bile imenovane.

 

67. U ovim konkretnim predmetima, međutim, važno je da se uzme u obzir či- njenica da je, nedugo po donošenju odluka kojima se upućuju zahtevi za pret- hodno odlučivanje u predmetima C-624/18 i C-625/18, predsednik Republike imenovao sudije Disciplinskog veća, koje sada formirano.

 

68. U svetlu te činjenice, mora se zaključiti da odgovor na prvo pitanje u pred- metima C-624/18 i C-625/18 više nije relevantan u smislu donošenja odluka koje sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje treba da donese u ta dva pr Odgovor na to pitanje trebalo bi dati samo kada Disciplinsko veće još ne bi bilo u dovoljnoj meri operativno.

 

69. Prema ustaljenoj praksi, postupak koji je predviđen članom 267 UFEU je instrument saradnje između Suda pravde i nacionalnih sudova pomoću koga Sud pravde daje nacionalnim sudovima elemente tumačenja prava EU koji su im potrebni za rešavanje sporova koji se pred njima vode (presuda od de- cembra 2013. godinem Fish Legal and Shirley, C-279/12, EU:C:2013:853, stav 29 i citirana sudska praksa).

 

70. U tom smislu, treba imati na umu da smisao zahteva za prethodno odluči- vanje nije dobijanje savetodavnih mišljenja o opštim ili hipotetičkim pitanjima, nego onim što je neophodno za delotvorno rešavanje spora (presuda od decembra 2018. godine, Wightman i drugi, C-621/18, EU:C:2018:999, stav 28 i citirana sudska praksa). Ako se pokaže da postavljeno pitanje očigledno više nije relevantno u svrhu odlučivanja u tom predmetu, Sud mora da saopšti da više nema potrebe za daljim nastavljanjem postupka (vidi, u tom smislu, presu- du od 24. oktobra 2013. godine, Stoilov i Ko, C-180/12, EU:C:2013:693, stav 38 i citirana sudska praksa).

 

71. Prema tome, kao što su naveli KRS, poljska vlada i Komisija, i kao što je, šta- više, predložio i sam sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku, što se jasno vidi iz stava 39, gore, da više nije neophodno da Sud odlučuje o prvom pitanju postavljenom u predmetima C-624/18 i C-625/18.

 

Pitanja u predmetu C-585/18 i drugo i treće pitanje u predmetima C-624/18 i C-625/18

 

72. Svojim pitanjima u predmetu C-585/18 i drugim i trećim pitanjem u pred- metima C-624/18 i C-625/18, koje je primereno zajedno ispitati, sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku u suštini je pitao da li član 2 i član 19 stav 1 podstav 2 UEU, član 267 UFEU i član 47 Povelje treba tumačiti tako da veće Vrhovnog suda u državi članici, kao što je Disciplinsko veće, kome je stavljeno u zadatak da odlučuje o predmetima na koje se primenjuje pravo EU, zadovo- ljava, u svetlu okolnosti u kojima je formirano i u kojima su imenovani njegovi članovi, zahteve u pogledu nezavisnosti i nepristrasnosti koji su utvrđeni tim odredbama prava EU. Ako to nije slučaj, sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku pita da li načelo suprematije prava EU treba tumačiti tako da se od tog suda traži da ne primeni odredbe unutrašnjeg prava kojima se tom veću tog suda poverava isključiva nadležnost za odlučivanje u takvim pr

 

Nadležnost Suda pravde

 

73. Vrhovni javni tužilac je tvrdio da, pre svega, Sud pravde nije nadležan da od- lučuje o drugom i trećem pitanju koja su postavljena u predmetima C-624/18 i C-625/18 na osnovu toga što odredbe prava EU na koje se ta pitanja pozivaju ne sadrže definiciju pojma „nezavisan sud”, niti utvrđuju bilo kakva pravila u vezi sa nadležnošću nacionalnih sudova i nacionalnih saveta sudstva budući da ta pitanja spadaju u isključivu nadležnost država članica i ne spadaju u polje primene prava Evropske unije.

 

74. Međutim, treba istaći da se argumenti koje je na ovaj način izneo javni tu- žilac u suštini odnose upravo na polje primene tih odredaba prava EU i, u tom smislu, na tumačenje tih odr Takvo tumačenje po svojoj prirodi jasno spada u nadležnost Suda pravde saglasno članu 267 UFEU.

 

75. U tom smislu, Sud je već ranije zauzeo stav da, iako organizacija pravosuđa u državama članicama spada u nadležnost tih država članica, su države članice dužne, prilikom izvršavanja te nadležnosti da poštuju svoje obaveze koje proizi- laze iz prava EU [presuda od 24. juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavi- snost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 52 i citirana sudska praksa].

 

76. Drugo, Vrhovni javni tužilac tvrdi da, kada je reč o članu 19 stav 1 podstav 2 UEU i članu 47 Povelje, Sud pravde takođe nema nadležnost da presuđuje o ova dva pitanja koja su mu upućena na prethodno odlučivanje zbog toga što se odredbama unutrašnjeg prava koje su predmet glavnog postupka ne spro- vodi pravo EU, niti one spadaju u polje njegove primene, pa se stoga i ne mogu ceniti s obzirom na to pravo.

 

77. Kada je, pre svega, reč o odredbama Povelje, svakako treba podsetiti na to da, u kontekstu zahteva za prethodno odlučivanje prema članu 267 UFEU, Sud može da tumači pravo EU samo u granicama ovlašćenja koja su mu poverena (presuda od 30. juna 2016. godine, Toma and Biroul Executorului Judecătoresc Horațiu-Vasi- le Cruduleci, C-205/15, EU:C:2016:499, stav 22 i citirana sudska praksa).

 

78. Polje primene Povelje, kada je reč o postupanju država članica, utvrđeno je u njenom članu 51 stav 1, po kome se odredbe Povelje odnose na države člani- ce onda kada one sprovode pravo EU. Tu odredbu potvrđuje i ustaljena sudska praksa SPEU, u kojoj se navodi da su osnovna prava koja su zajemčena pravnim poretkom Evropske unije primenljiva na sve situacije koje su uređene pravom EU, ali ne van tih situacija (presuda od juna 2016. godine, Toma and Biro- ul Executorului Judecătoresc Horațiu-Vasile Cruduleci, C-205/15, EU:C:2016:499, stav 23. i citirana sudska praksa).

 

79. Međutim, u ovim slučajevima, pre svega kada je reč o članu 47 Povelje, Sud primećuje da se, u tužbama u glavnom postupku podnosioci, između ostalog, pozivaju na to da je na njihovu štetu prekršena zabrana diskriminacije u za- pošljavanju po osnovu starosnog doba, a ta zabrana je utvrđena Direktivom 2000/78.

 

80. Pored toga, treba istaći da je pravo na delotvorno pravno sredstvo ponovo potvrđeno u Direktivi 2000/78, čiji član 9 propisuje da države članice moraju osigurati da sva lica koja smatraju da su oštećena zbog toga što na njih nije pri- menjeno načelo jednakog tretmana koje je propisano tom direktivom mogu tražiti pravnu zaštitu svojih prava (presuda od maja 2019. godine, Leitner, C-396/17, EU:C:2019:375, stav 61 i citirana sudska praksa).

 

81. Iz svega što je prethodno navedeno proizilazi da ovi predmeti predstavljaju situacije koje su uređene pravom EU, što znači da podnosioci tužbe u glavnim postupcima opravdano mogu da se pozovu na pravo na delotvornu pravnu zaštitu koje im je zajemčeno članom 47 Povelje.

 

82. Dalje, kada je reč o polju primene člana 19 stav 1 podstav 2 UEU, ta odredba, prvo, jemči delotvornu pravnu zaštitu„u oblastima na koje se odnosi pravo EU”, bez obzira na to da li države članice primenjuju pravo EU u smislu člana 51 stav 1 Povelje [presuda od juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 50 i citirana sudska praksa].

 

83. Nasuprot onome što je u tom pogledu istakao javni tužilac, činjenica da su nacionalne mere za smanjenje plate o kojima je u ovom predmetu reč i povo- dom kojih je izrečena presuda od februara 2018. godine, Associação Sindi- cal dos Juízes Portugueses (C-64/16, EU:C:2018:117) bile donete usled zahteva vezanih za otklanjanje prekomernog budžetskog deficita u državi članici u pi- tanju i u kontekstu programa finansijske pomoći EU toj državi članici nije, što se jasno vidi iz stavova 29 do 40 te presude, igrala nikakvu ulogu u tumačenju na osnovu koga je Sud pravde zaključio da je član 19 stav 1 podstav 2 UEU bio primenljiv u datom predmetu. Taj zaključak je donet na osnovu činjenice da je nacionalni organ o kome se u tom predmetu radilo, konkretno Revizorski sud (Tribunal de Contas) pod uslovom da proveri sud koji je u datom predmetu pod- neo zahtev za prethodno odlučivanje, mogao da presuđuje, kao sud ili tribu- nal, o pitanjima koja se odnose na primenu ili tumačenje prava EU i samim tim spadaju u oblast na koje se odnosi pravo EU [Presuda od 24. juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 51 i citirana sudska praksa].

 

84. Budući da se sporovi u glavnim postupcima odnose na navodnu povredu odredaba prava EU, dovoljno je da se utvrdi da je, u ovim slučajevima, telo koje treba da odluči u navedenim sporovima treba da odluči i o pitanjima koja se odnose na primenu ili tumačenje prava EU pa samim tim ulaze u oblasti na koje se odnosi pravo EU, u smislu člana 19 stav 1 podstav 2 UEU.

 

85. Konačno, kada je reč o Protokolu (br. 30) o primeni Povelje o osnovnim pra- vima Evropske unije na Republiku Poljsku i Ujedinjeno Kraljevstvo (OJ 2010 C 83, str. 313), na koje se javni tužilac takođe poziva, mora se istaći da se taj proto- kol ne odnosi na član 19 stav 1 podstav 2 UEU, kao i da on ne dovodi u pitanje primenljivost Povelje u Poljskoj, niti mu je svrha da oslobodi Republiku Poljsku od obaveze da poštuje odredbe Povelje [presuda od juna 2019. godine, Ko– misija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 53 i citirana sudska praksa].

 

86. Iz svega prethodno navedenog sledi da je Sud pravde nadležan da u ovim predmetima tumači član 47 Povelje i član 19 stav 1 podstav 2 UEU.

 

Da li je neophodno doneti presudu

 

87. KRS, vrhovni javni tužilac i poljska vlada saopštili su da je 17. decembra godine predsednik Republike potpisao Zakon o izmenama i dopunama Novog zakona o Vrhovnom sudu od 21. novembra 2018. godine (Ustawa o zmianie ustawy o Sądzie Nawyższym) (Dz. U. of 2018/2507 – u daljem tekstu: Zakon od 21. novembra 2018. godine), koji je stupio na snagu 1. januara 2019. godine.

 

88. Jasno je da se članom 1 tog zakona stavljaju van snage član 37 stavovi 1a–4 i član 111 stav 1 Novog zakona o Vrhovnom sudu, kao i da se menja njegov član 37 stav 1 u tom smislu da se „sudije Vrhovnog suda penzionišu kada navrše 65 godina”. Međutim, precizira se da se navedena odredba odnosi samo na sudije Vrhovnog suda koje su stupile na sudijsku funkciju u tom sudu posle januara 2019. godine. Prethodna formulacija člana 20 Zakona o Vrhovnom sudu od 23. novembra 2002. godine, kojom je starosna granica za penzionisanje bila utvr- đena na 70 godina, primenjuje se na sudije Vrhovnog suda koje su stupile na sudijsku funkciju pre tog datuma.

 

89. Članom 2 stav 1 Zakona od novembra 2018. godine propisuje se da se

„od datuma stupanja na snagu ovog zakona svaki sudija Vrhovnog suda ili Vr- hovnog upravnog suda koji je penzionisan u skladu sa članom 37 stavovi 1–4 ili članom 111 stavovi 1–1a [Novog zakona o Vrhovnom sudu] vraća na sudijsku funkciju koju je obavljao na dan stupanja na snagu [tog zakona] i smatra se da u obavljanju funkcije sudije Vrhovnog suda ili sudije Vrhovnog upravnog suda nije bilo prekida”.

 

90. Članom 4 stav 1 Zakona od novembra 2018. godine propisano je da

„postupci koji su započeti na osnovu člana 37 stav 1 i člana 111 stavovi 1–1b [Novog zakona o Vrhovnom sudu] i žalbeni postupci koji su u tim predmetima u toku na dan stupanja na snagu ovog zakona obustavljaju se”, dok se članom 4 stav 2 tog zakona utvrđuje da se obustavljaju „postupci koji su započeti i koji su u toku na dan stupanja na snagu ovog zakona, a vode se radi utvrđivanja po- stojanja aktivnog radnog odnosa sudija Vrhovnog suda ili Vrhovnog upravnog suda, iz člana 2 stav 1”.

 

91. Po oceni KRS, vrhovnog javnog tužioca i poljske vlade, iz članova 1 i 2 stav 1 Zakona od novembra 2018. godine sledi da su sudije koje su podnele tužbu u glavnim postupcima i koje su penzionisane prema odredbama Novog zako- na o Vrhovnom sudu, koji je sada stavljen van snage, vraćene na svoje pret- hodne sudijske funkcije u tim sudovima na osnovu novog zakona sve dok ne navrše 70 godina, saglasno odredbama nacionalnog zakona koji je prethodno

 

bio na snazi, ali da je takođe ukinuta svaka mogućnost da predsednik Repu- blike produži njihovo obavljanje sudijske funkcije i pošto navrše uobičajenu starosnu granicu za penzionisanje.

 

92. U takvim okolnostima, i u skladu sa članom 4 tog zakona, kojim se nalaže da se obustave sporovi poput ovih koji se vode u glavnim postupcima, smatra se da su ti postupci postali bespredmetni, pa stoga više nema potrebe da Sud pravde odlučuje o tim zahtevima za prethodno odlučivanje.

 

93. S obzirom na sve prethodno navedeno, Sud pravde je januara 2019. go- dine postavio pitanje sudu koji je uputio zahtev za prethodnu odluku da li taj sud smatra da je, i nakon stupanja na snagu Zakona od 21. novembra 2018. godine, odgovor na prethodna pitanja koja je uputio i dalje potreban za dono- šenje odluka u predmetima koji se vode pred njim.

 

94. Sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku je u svom odgovoru od januara 2019. godine na to pitanje potvrdno odgovorio, pri čemu je pojasnio da je svojim rešenjima od 23. januara 2019. godine zastao sa postupcima po zahtevima za obustavu postupka koje je podneo vrhovni javni tužilac na osno- vu člana 4 stavovi 1 i 2 Zakona od 21. novembra 2018. godine do donošenja odluke Suda pravde u tim predmetima.

 

95. U tom odgovoru sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje navodi da je odgovor na pitanja postavljena u tim predmetima i dalje potreban da bi mu omogućio da reši prethodna procesna pitanja kako bi mogao da izrekne presudu u tim pr

 

96. Osim toga, kada je reč o meritumu predmeta u glavnim postupcima, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje naveo je da cilj Zakona od novembra 2018. godine nije bio da uskladi unutrašnje pravo s pravom EU, nego da primeni privremene mere koje je naložio potpredsednik Suda pravde EU u svom rešenju od 19. oktobra 2018. godine Komisija protiv Poljske (C-619/18 R, neobjavljeno, EU:C:2018:852) i koje je potvrđeno rešenjem Suda pravde od 17. decembra 2018. godine Komisija protiv Poljske (C-619/18 R, EU:C:2018:1021). Prema tome, taj zakon nije stavio van snage ex tunc sporne odredbe unutraš- njeg prava ni njihovo pravno dejstvo. Iako se navedenim zakonom zahteva da se vrate na sudijsku funkciju sudije koje su podnele zahtev u glavnom postup- ku po penzionisanju i uvedu pravne fikcije o neprekidnom trajanju njihovog mandata njihovim vraćanjem na funkciju, tužbama u glavnom postupku traži se da se utvrdi da sudije o kojima je reč nikada nisu bile penzionisane i da su u celom tom periodu ostale na dužnosti, do čega može da dođe samo ako se

 

isključe osporena pravila unutrašnjeg prava, na temelju suprematije prava EU. To je razlikovanje ključno za utvrđivanje statusa sudija o kojima je reč sa stano- višta njihovog kapaciteta da preduzmu sudske, organizacione i upravne mere i iz perspektive mogućih uzajamnih prava i obaveza u odnosu na Vrhovni sud na osnovu radnog odnosa, ili čak sa gledišta disciplinske odgovornosti. Kada je reč o disciplinskoj odgovornosti, sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku ističe da su, prema izjavama predstavnika političke vlasti, te sudije nezakonito obavljale sudijsku funkciju do 1. januara 2019. godine, kada je stupio na snagu Zakon od 21. novembra 2018. godine.

 

97. Treba napomenuti da je, kao što proizilazi iz ustaljene sudske prakse, is- ključivo na nacionalnom sudu pred kojim je postupak pokrenut i koji mora da preuzme odgovornost za sudsku odluku koja će biti doneta, da u svetlu po- sebnih okolnosti datog predmeta oceni kako potrebu da se donese prethodna odluka da bi on mogao da donese svoju presudu, tako i relevantnost pitanja koja postavlja Sudu pravde. Shodno tome, ako se postavljena pitanja odnose na tumačenje nekog pravila prava EU, Sud pravde je u načelu dužan da donese odluku (presuda od 10. decembra 2018. godine, Wightman i drugi, C-621/18, EU:C:2018:999, stav 26 i citirana sudska praksa).

 

98. Iz toga sledi da pitanja koja se odnose na pravo EU uživaju pretpostavku relevan Sud pravde može odbiti da presudi o pitanju koje mu je neki na- cionalni sud uputio na prethodno odlučivanje samo ako je potpuno očigledno da tumačenje prava EU koje se traži nema nikakve veze sa činjeničnim stanjem, niti sa predmetom glavnog postupka, kada je problem hipotetički ili kada Sud pravde nema odgovarajući činjenični ili pravni materijal koji je neophodan da bi mogao da pruži koristan odgovor na pitanja koja su mu postavljena (presu- da od 10. decembra 2018. godine, Wightman i drugi, C-621/18, EU:C:2018:999, stav 27 i citirana sudska praksa).

 

99. U ovim predmetima Sud pravde ističe da sud koji je uputio zahtev za pret- hodnu odluku svojim pitanjima upućenim Sudu pravde i traženim tumačenjem prava EU ne traži uputstva u pogledu merituma postupaka koji se pred njim vode i koji sami otvaraju druga pitanja iz domena prava EU, nego traži uputstva u pogledu procesnog pitanja o kome treba da odluči in limine litis budući da se taj problem odnosi na nadležnost tog suda da odlučuje u tim sporo

 

100. U tom smislu treba podsetiti da je, prema ustaljenoj sudskoj praksi, Sud pravde nadležan da objasni nacionalnom sudu elemente prava EU koji mogu da mu pomognu u rešavanju problema nadležnosti s kojim se taj sud suočava (presuda od oktobra 1998. godine, IN. CO. GE.’90 i drugi, C-10/97 to C-22/97,

 

EU:C:1998:498, stav 15 i citirana sudska praksa i presuda od 12. decembra 2002. godine, Universale-Bau i drugi, C-470/99, EU:C:2002:746, stav 43). To naročito važi kada se, kao u ovim konkretnim predmetima, i kao što sledi iz stavova 79– 81, gore, pitanja koja su upućena za donošenje prethodne odluke odnose na to da li nacionalni sud koji je uobičajeno nadležan za rešavanje spora u kome se pojedinac poziva na pravo koje proističe iz prava EU suočava sa zahtevom postavljenim na osnovu prava na delotvorno pravno sredstvo pred sudom obrazovanim na osnovu zakona kako je to utvrđeno u članu 47 Povelje i članu 9 stav 1 Direktive 2000/78.

 

101. Zakon od novembra 2018. godine ne odnosi se na aspekte u vezi sa nadležnošću u pogledu presuđivanja u glavnim predmetima o kojima je sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje pozvan da odluči i o kojima je on, u ovim konkretnim predmetima, zatražio tumačenje prava EU.

 

102. Osim toga, potrebno je pojasniti da činjenica da odredbe nacionalnog zakonodavstva, kao što je član 4 stavovi 1 i 2 Zakona od novembra 2018. godine nalažu da se obustave sporovi kao što su sporovi u ovim glavnim po- stupcima, ne može, u načelu i bez odluke suda koji je uputio zahtev za prethod- no odlučivanje o takvoj obustavi postupka u glavnim predmetima ili o tome da nema potrebe da se taj postupka do kraja sprovede, navesti Sud pravde na zaključak o tome da više ne treba da odlučuje o pitanjima koja su mu upućena na prethodno odlučivanje.

 

103. Treba napomenuti da nacionalni sudovi imaju najširu mogućnost postav- ljanja pitanja Sudu pravde u vezi s tumačenjem relevantnih odredaba prava EU, a ta mogućnost postaje obaveza za sudove koji sude u poslednjem stepe- nu, uz postojanje izvesnih izuzetaka koje priznaje ustaljena sudska praksa Suda pravde. Prema tome, nijedna odredba nacionalnog prava ne može sprečiti na- cionalni sud da, tamo gde je to primereno, iskoristi tu mogućnost ili postupi u skladu s tom obavez I ta mogućnost i ta obaveza predstavljaju inherentni deo sistema saradnje između nacionalnih sudova i Suda pravde utvrđenog u članu 267 UFEU i funkcijama suda nadležnog za primenu prava EU koje su tom odredbom poverene nacionalnim sudovima (presuda od 5. aprila 2016. godi- ne, PFE, C-689/13, EU:C:2016:199, stavovi 32 i 33 i citirana sudska praksa).

 

104. Odredbe unutrašnjeg prava kao što su one koje su navedene u stavu 102, gore, stoga ne mogu sprečiti veće nekog suda koji odlučuje u poslednjem ste- penu, a pred kojim se postavlja pitanje tumačenja prava EU, da ostane pri pita- nju koja je uputilo Sudu sa zahtevom za prethodno odlučivanje.

 

105. Konačno, treba podsetiti da, kada je reč o predmetima C-624/18 i C-625/18, koji se tiču pitanja da li podnosioci tužbi u glavnim postupcima zadržavaju radni odnos kao aktivne sudije u Vrhovnom sudu, koji je u tom slučaju njihov poslodavac, jasno je iz objašnjenja koja je pružio sud koji je poslao zahtev za prethodno odlučivanje, a koja su navedena u stavu 96, gore, da u svetlu, iz- među ostalog, svih posledica proisteklih iz postojanja takvog radnog odnosa, činjenica da je stupio na snagu član 2 stav 1 Zakona od novembra 2018. godine sama po sebi ne znači da nema nikakve sumnje u to da nema potrebe da se presuđuje u predmetima pokrenutim pred sudom koji je poslao zahtev za prethodnu odluku.

 

106. Iz svega prethodno navedenog sledi da donošenje i stupanje na snagu Za- kona od novembra 2018. godine ne može poslužiti kao opravdanje da Sud pravde ne odluči o drugom i trećem pitanju u predmetima C-624/18 i C-625/18.

 

107. Nasuprot tome, kada je reč o predmetu C-585/18, mora se imati na umu da se žalba podneta sudu koji je poslao zahtev za prethodno odlučivanje odnosi na mišljenje KRS doneto u postupku koji je mogao da dovede do odluke o produžetku obavljanja sudijske funkcije podnosioca žalbe u glavnom postupku i nakon što je on navršio godine starosti za penzionisanje koje su sada određene na 65

 

108. Međutim, iz gore navedenih objašnjenja suda koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje ne sledi da bi ta žalba mogla i dalje biti celishodna, kon- kretnije, bi takvo mišljenje moglo i dalje vredeti, iako su, na osnovu nacionalnih odredaba koje su u međuvremenu donete, one nacionalne odredbe kojima je uvedena ta nova starosna granica penzionisanja i one odredbe kojima se utvr- đuje postupak nastavka obavljanja sudijske funkcije koji obuhvata i potrebu za takvim mišljenjem stavljene van snage, što žaliocu u glavnom postupku omogućuje da ostane na sudijskoj funkciji do navršenih 70 godina, u skladu sa odredbama unutrašnjeg prava koje su važile pre donošenja odredaba koje su na ovaj način stavljene van snage.

 

109. U takvim okolnostima, i u svetlu načela utvrđenih u stavovima 69 i 70, gore, više nije potrebno da Sud pravde odlučuje o pitanjima pokrenutim u predmetu C-585/18.

 

Prihvatljivost drugog i trećeg pitanja u predmetima C-624/18 i C-625/18

 

110. Poljska vlada tvrdi da nisu prihvatljivi drugo i treće pitanje u predmetima C-624/18 i C-625/18. Ona smatra da su, prvo, ta pitanja bespredmetna zbog toga što odgovori na njih nisu potrebni s obzirom na činjenicu da su postupci

 

koji su u toku pred Većem za oblast radnog prava i socijalnog osiguranja koje je uputilo zahteve za prethodno odlučivanje ništavi, prema članu 379 stav 4 Zakonika o parničnom postupku zbog nepoštovanja pravila o sastavu i nadlež- nosti sudova. U ovim predmetima treba da postupa tročlano sudsko veće, iako član 79 Novog zakona o Vrhovnom sudu utvrđuje da u takvim predmetima u glavnom postupku u prvom stepenu odlučuje sudija pojedinac. Drugo, od- govori na navedena pitanja ni u kom slučaju ne mogu da omoguće sudu koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje da odlučuje u predmetima koji su u nadležnosti drugog veća Vrhovnog suda, a da pritom ne povredi isključivu nadležnost država članica u oblasti organizacije nacionalnih sudova ili da pre- korači nadležnosti Evropske unije, pa ta pitanja stoga ne mogu biti relevantna ni za ishod predmeta u glavnom postupku.

 

111. Međutim, argumenti koji su na taj način izneti i koji spadaju u materijal- nopravni aspekt ne mogu da utiču na prihvatljivost pitanja koja su upuć

 

112. Naime, pitanja koja su upućena upravo se odnose na pitanja o tome da li, bez obzira na odredbe unutrašnjeg prava koje su na snazi u državi članici o kojoj je reč i kojima se uređuje pitanje sudske nadležnosti, sud kao što je onaj sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje ima obavezu, u skladu sa odredbama prava EU na koje se ta pitanja odnose, da odstupi od primene tih pravila unutrašnjeg prava i preuzme po potrebi, nadležnost za postupanje u glavnom postupku. Presuda kojom Sud pravde treba da potvrdi da postoji takva obaveza bila bi obavezujuća za sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje i za sva druga tela Republike Poljske, i na nju ne bi mogle da utiču odredbe unutrašnjeg prava koje se odnose na ništavost postupaka niti na po- delu nadležnosti između sudova na koje se poljska vlada poziv

 

113. Iz svega navedenog proizilazi da se ne mogu prihvatiti prigovori poljske vlade u pogledu prihvatljivosti tih

 

Suština (meritum) drugog i trećeg pitanja u predmetima C-624/18 i C-625/18

 

114. Treba napomenuti da se, kao što se jasno vidi iz stavova 77–81, gore, u situacijama kao što su ove o kojima je reč u glavnim postupcima, gde se pod- nosioci zahteva pozivaju na to da je bila prekršena zabrana diskriminacije po osnovu starosnog doba u oblasti zapošljavanja i rada, koja je utvrđena Direkti- vom 2000/78, primenjuju i član 47 Povelje, kojim se jemči pravo na delotvornu pravnu zaštitu i član 9 stav 1 pomenute direktive, koji ponovo potvrđuje to pravo na delotvorno pravno sredstvo.

 

115. U vezi s tim, shodno ustaljenoj sudskoj praksi, kada ne postoje pravila EU kojima se uređuje neko pitanje, iako je unutrašnji pravni sistem svake države članice taj koji treba da odredi nadležne sudove i tribunale i da utvrdi detaljna procesna pravila o pravnim sredstvima za zaštitu prava koje pojedinci uživaju na osnovu prava EU, države članice ipak snose odgovornost za to da obezbede da ta prava budu delotvorno zaštićena u svakom slučaju, kao što je zajemčeno u članu 47 Povelje (vidi, u tom smislu, presudu od oktobra 1998. godine, IN. CO. GE.’90 i drugi, C-10/97 i C-22/97, EU:C:1998:498, stav 14 i citirana sudska praksa; presudu od 15. aprila 2008. godine, Impact, C-268/06, EU:C:2008:223, stavovi 44 i 45 i presudu od 19. marta 2015. godine, E.ON Földgáz Trade, C-510/13, EU:C:2015:189, stavovi 49 i 50 i citirana sudska praksa).

 

116. Osim toga, treba napomenuti da je u članu 52 stav 3 Povelje utvrđeno da su, u meri u kojoj Povelja sadrži prava koja odgovaraju pravima zajemčenim u EKLJP, značenje i polje primene tih prava istovetni sa onima u EKLJP.

 

117. Kao što se jasno može zaključiti iz objašnjenja u vezi sa članom 47 Povelje, koja, shodno članu 6 stav 1 podstav 3 UEU i članom 52 stav 7 Povelje, moraju biti uzeta u razmatranje prilikom tumačenja Povelje, član 47 stavovi 1 i 2 Povelje odgovaraju članu 6 stav 1 i članu 13 EKLJP (presuda od juna 2016. godine, Toma and Biroul Executorului Judecătoresc Horațiu-Vasile Cruduleci, C-205/15, EU:C:2016:499, stav 40 i citirana sudska praksa).

 

118. Prema tome, Sud pravde mora da se postara da njegovo tumačenje člana 47 stav 2 Povelje obezbeđuje onaj nivo zaštite koji ne zaostaje za nivoom zaštite utvr- đenim članom 6 EKLJP, onako kako ga tumači Evropski sud za ljudska prava (pre- suda od 29. jula 2019. godine, Gambino and Hyka, C-38/18, EU:C:2019:628, stav 39).

 

119. Kada je reč o suštini člana 47 stav 2 Povelje, iz same njegove formulaci- je jasno je da obezbeđivanje prava na delotvorno pravno sredstvo, koje je tu utvrđeno, znači, između ostalog, da svako ima pravo na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim

 

120. Zahtev da sudovi budu nezavisni, koji je inherentan samom zadatku suđe- nja, čini deo suštine prava na delotvornu pravnu zaštitu i osnovnog prava na pravično suđenje, koje ima presudni značaj kao jemstvo da će sva prava koja pojedinac izvode iz prava EU biti zaštićena i da će vrednosti koje su zajedničke državama članicama i kao takve utvrđene u članu 2 UEU, pre svega vrednost vladavine prava biti očuvana [presuda od juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 58 i citirana sudska praksa].

 

121. Prema ustaljenoj sudskoj praksi zahtev da sudovi budu nezavisni ima dva Prvi aspekt, koji je spoljašnji po svojoj prirodi, nalaže da sud o kome je reč ostvaruje svoju sudsku funkciju u potpunosti samostalno, bez ikakvih hijerarhijskih ograničenja ili podređenosti bilo kom drugom telu i bez dobi- janja naredaba ili uputstava iz bilo kog izvora, pa je on u tom smislu zaštićen od spoljnih intervencija ili pritisaka koji bi mogli da nanesu štetu nezavisnom suđenju njegovih članova i da utiču na njihove odluke [presuda od 25. jula 2018. godine, Minister for Justice and Equality (Nedostaci pravosudnog siste- ma), C-216/18 PPU, EU:C:2018:586, stav 63 i citirana sudska praksa i presuda od 24. juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 72].

 

122. Drugi aspekt koji je unutrašnji po svojoj prirodi, povezan je s nepristrasno- šću i njime se nastoji obezbediti jednaki odmak u odnosu na stranke u postup- ku i njihove interese za ishod spor Taj aspekt nalaže da postoji objektivnost i da ne postoji bilo kakav interes za ishod postupka osim stroge primene načela vladavine prava [presude od 25. jula 2018. godine, Minister for Justice and Equa- lity (Nedostaci pravosudnog sistema), C-216/18 PPU, EU:C:2018:586, stav 65 i ci- tirana sudska praksa i presuda od 24. juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 73].

 

123. Ta jemstva nezavisnosti i nepristrasnosti nalažu da postoje pravila, poseb- no kada je reč o sastavu suda i imenovanjima, trajanju funkcije i razlozima za uzdržanost, izuzeće i opoziv njegovih članova, kako bi se otklonila svaka osno- vana sumnja kod građana u pogledu nepodleganja tog tela uticaju spoljnih činilaca i u pogledu njegove neutralnosti u odnosu na različite interese koji su predmet spora [presuda od jula 2018. godine, Minister for Justice and Equa- lity (Nedostaci pravnog sistema), C-216/18 PPU, EU:C:2018:586, stav 66 i citirana sudska praksa i presuda od 24. juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Neza- visnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 74].

 

124. Osim toga, u skladu s načelom podele vlasti koje predstavlja osnovnu karakteristiku vladavine prava, nezavisnost sudstva mora biti obezbeđena u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast (vidi, u tom smislu, presudu od no- vembra 2016. godine, Poltorak, C-452/16 PPU, EU:C:2016:858, stav 35).

 

125. U tom pogledu neophodno je da sudije budu zaštićene od spoljnih inter- vencija ili pritisaka koji bi mogli da ugroze njihovu neza Pravila utvrđe- na u stavu 123, gore, moraju pre svega biti takva da spreče ne samo bilo kakav neposredni uticaj, u vidu uputstava, već i takve vrste uticaja koji su u većoj meri posredni i koji bi mogli da utiču na odluke sudija o kojima je reč [vidi, u tom

 

smislu, presudu od 24. juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 112 i citirana sudska praksa].

 

126. To tumačenje člana 47 Povelje proističe i iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa članom 6 stav 1 EKLJP, prema kojoj ta odredba nalaže da sudovi budu nezavisni kako u odnosu na stranke, tako i u odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast (ESLJP, maj 1999. godine, Ninn-Hansen protiv Danske, CE:ECHR:1999:0518DEC002897295, str. 19 i citirana sudska praksa).

 

127. Shodno ustaljenoj sudskoj praksi tog suda, kako bi se ustanovilo da li je sud „nezavisan” u smislu člana 6 stav 1 EKLJP, mora se, između ostalog, vodi- ti računa o načinu imenovanja njegovih članova i trajanju njihovog mandata, postojanju zaštite od spoljnih pritisaka i o tome da li sud o kome je reč ostavlja utisak nezavisnosti (ESLJP, novembar 2018. godine, Ramos Nunes de Carval- ho e Sá protiv Portugala, CE:ECHR:2018:1106JUD005539113, stav 144 i citirana sudska praksa), pri čemu je u vezi s tim dodato da se ovde radi upravo o po- verenju koje takvi tribunali moraju uživati u javnosti u demokratskom druš- tvu (vidi, u tom smislu, ESLJP, 21. jun 2011. godine, Fruni protiv Slovačke, CE:E- CHR:2011:0621JUD000801407, stav  141).

 

128. Kada je reč o uslovu „nepristrasnosti”, u smislu člana 6 stav 1 EKLJP, nepri- strasnost se može, prema podjednako ustaljenoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ceniti na različite načine, konkretno, prema subjektivnom testu, gde se mora voditi računa o ličnim uverenjima i ponašanju određenog sudije, tj. putem ispitivanja da li taj sudija daje ikakav znak ličnih predrasuda ili pristra- snosti u datom predmetu; ona se takođe može ceniti prema objektivnom testu, tj. tako što će se ustanoviti da li sam sud o kome je reč i, između ostalog, i sastav tog suda, nude dovoljna jemstva da se isključi bilo kakva osnovana sumnja u pogledu njegove nepristrasnosti. Što se tiče objektivnog testa, njime se mora utvrditi da li, nezavisno od ponašanja samog sudije, postoje neke proverljive činjenice koje bi mogle izazvati sumnju u pogledu nepristrasnosti tog sudije. S tim u vezi čak i privid i spoljašnji utisak mogu imati izvestan značaj. Ovde je ponovo najvažnije poverenje koje sudovi u demokratskom društvu moraju uživati u javnosti, a pre svega koje moraju uživati među strankama u postup- ku (vidi, između ostalog, ESLJP, 6. maj 2003. godine, Kleyn i drugi protiv Holan- dije, CE:ECHR:2003:0506JUD003934398, stav 191 i citirana sudska praksa, i novembar 2018. godine, Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije, CE:E- CHR:2018:1106JUD005539113, stavovi 145, 147 i 149 i citirana sudska praksa).

 

129. Kao što je Evropski sud za ljudska prava više puta istakao, pojmovi nezavi- snosti i objektivne nepristrasnosti tesno su međusobno povezani, što, po pravi-

 

lu, znači ih je potrebno ispitati zajedno (vidi, između ostalog, ESLJP, 6. maj 2003. godine, Kleyn and Others protiv Holandije, CE:ECHR:2003:0506JUD003934398, stav 192 i citirana sudska praksa i 6. novembar 2018. godine, Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije, CE:ECHR:2018:1106JUD005539113, stav 150 i citirana sudska praksa). Prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, kada se odlučuje o tome da li postoji razlog za sumnju da u datom predmetu nisu ispunjeni zahtevi nezavisnosti i objektivne nepristrasnosti, gledište stran- ke u postupku može biti značajno, ali ona nije odlučujuće. Ono što je odluču- juće jeste to da li se može smatrati da je takva sumnja objektivno opravdana (vidi, između ostalog, ESLJP, 6. maj 2003. godine, Kleyn i drugi protiv Holandije, CE:ECHR:2003:0506JUD003934398, stavovi 193 i 194 i citirana sudska praksa i 6. novembar 2018. godine, Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije CE:ECHR:2018:1106JUD005539113, stavovi 147 i 152 i citirana sudska praksa).

 

130. S tim u vezi Evropski sud za ljudska prava je više puta isticao da, iako je nače- lo podele između izvršne i sudske vlasti poprimilo veći značaj u njegovoj sudskoj praksi, ni član 6 niti bilo koja druga odredba EKLJP ne zahtevaju od država da usvoje određeni ustavni model kojim bi se na ovaj ili onaj način uredio među- sobni odnos i interakcija različitih grana vlasti u državi, niti zahteva od tih država da se povinuju određenim teorijskim ustavnim koncepcijama u pogledu dopu- stivih granica takve interakcije. Uvek se postavlja pitanje da li su u datom slučaju ispunjeni zahtevi EKLJP (vidi, između ostalog, ESLJP, 6. maj 2003. godine, Kleyn i drugi protiv Holandije, CE:ECHR:2003:0506JUD003934398, stav 193 i citirana sudska praksa; 9. novembar 2006. godine, Sacilor Lormines protiv Francuske, CE:E- CHR:2006:1109JUD006541101, stav 59 i 18. oktobar 2018. godine, Thiam protiv Francuske, CE:ECHR:2018:1018JUD008001812, stav 62 i citirana sudska praksa).

 

131. U ovim predmetima, sumnje koje je izrazio sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje u suštini se odnose na pitanje da li s obzirom na pravila unutrašnjeg prava kojima se uređuje uspostavljanje jednog konkretnog suda kakav je Disciplinsko veće i koja se, pre svega, odnose na nadležnost koja mu je poverena, njegov sastav i okolnosti i uslovi imenovanja sudija pozvanih da budu članovi tog suda, kontekst njegovog uspostavljanja i ta imenovanja, ta- kav sud i njegovi članovi zadovoljavaju zahteve u pogledu nezavisnosti i ne- pristrasnosti koje jedan sud mora da ispuni prema članu 47 Povelje onda kada taj sud ima nadležnost da presuđuje u predmetu u kome se pojedinac, kao u ovim predmetima, žali na to da su povređena njegova prava koja proističu iz prava EU.

 

132. Konačnu odluku o tom pitanju donosi sud koji je uputio zahtev za pret- hodno odlučivanje nakon što donese zaključke koji su u tom smislu potr

 

Mora se imati na umu da član 267 UFEU ne ovlašćuje Sud pravde da prime- ni pravila prava Unije u određenom predmetu, nego samo da donosi odluke o tumačenju ugovora i akata koje su donele institucije EU. Prema ustaljenoj sudskoj praksi, Sud pravde može, međutim, u okviru sudske saradnje koja je uvedena tim članom i na osnovu materijala koji mu je predočen, pružiti na- cionalnom sudu elemente tumačenja prava EU koje mu može biti korisno za procenu dejstava određenih odredaba tog prava (presuda od 16. jula 2015. godine, CHEZ Razpredelenie Bulgaria, C-83/14, EU:C:2015:480, stav 71 i citirana sudska praksa).

 

133. 133. U tom pogledu, kada je reč o okolnostima u kojima su imenovani članovi Dis- ciplinskog veća, Sud pravde ističe, da sama po sebi činjenica da je te sudije ime- novao predsednik Republike ne ukazuje na odnos podređenosti sudija prema predsedniku Republike niti izaziva sumnje u nepristrasnost sudija, ako su ta lica nakon što su imenovana, slobodna od bilo kakvog uticaja ili pritisaka u obavlja- nju svoje sudijske funkcije (vidi, u tom smislu, presudu od 31. januara 2013. godi- ne, D. i , C-175/11, EU:C:2013:45, stav 99, i ESLJP, 28. jun 1984. godine, Campbell and Fell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, CE:ECHR:1984:0628JUD000781977, stav 79;2.jun2005.godine,ZolotasprotivGrčke,CE:ECHR:2005:0602JUD003824002

stavovi 24 i 25; 9. novembar 2006. godine, Sacilor Lormines protiv Francuske, CE:E- CHR:2006:1109JUD006541101, stav 67; i 18. oktobar 2018. godine, Thiam protiv Francuske, CE:ECHR:2018:1018JUD008001812, stav 80 i citirana sudska praksa).

 

134. Međutim, i dalje je važno da se obezbedi da materijalne pretpostavke i detaljna procesna pravila kojima se uređuje donošenje odluka o imenovanjima budu takvi da se na osnovu njih ne mogu pobuditi sumnje pojedinaca u po- gledu podložnosti sudija o kojima je reč dejstvu spoljnih činilaca niti u pogledu njihove neutralnosti u odnosu na interese koji su predmet spora o kome od- lučuju, od trenutka kada su imenovani na sudijsku funkciju [vidi, po analogiji, presudu od juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 111).

 

135. Sa tog stanovišta, važno je da, između ostalog, ti uslovi i detaljna procesna pravila budu tako koncipirani da ispunjavaju zahteve iz stava 125, gore.

 

136. U ovim konkretnim predmetima, treba jasno ukazati na to da član 30 No- vog zakona o Vrhovnom sudu utvrđuje sve uslove koje mora da zadovolji poje- dinac kako bi mogao da bude imenovan za sudiju tog Osim toga, u skla- du sa članom 179 Ustava i članom 29 Novog zakona o Vrhovnom sudu, sudije Disciplinskog veća, kao i sudije koje treba da budu članovi drugih veća suda koji je poslao zahtev za prethodno odlučivanje, imenuje predsednik Republike

 

na predlog KRS, što znači na predlog tela koje je ovlašćeno prema članu 186 Ustava da osigura nezavisnost sudova i sudstva.

 

137. Učešće jednog takvog tela, u kontekstu postupka imenovanja sudija može, načelno gledano, biti takvo da doprinese tome da taj postupak postane objektivniji [vidi, prema analogiji, presudu od juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 115; vidi takođe, u tom smislu, ESLJP, 18. oktobar 2018. godine, Thiam protiv Francu- ske, CE:ECHR:2018:1018JUD008001812, stavovi 81 i 82]. Naročito činjenica da se sama mogućnost da predsednik Republike imenuje sudiju Vrhovnog suda uslovljava postojanjem povoljnog mišljenja KRS može objektivno da suzi dis- kreciona ovlašćenja predsednika Republike u ostvarivanju nadležnosti koja mu je na taj način dodeljena.

 

138. Međutim, to važi jedino ako je samo to telo dovoljno nezavisno u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast i u odnosu na vlast kojoj treba da podnese predlog o imenovanju [vidi, prema analogiji, presudu od 24. juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 116].

 

139. Stepen nezavisnosti koji uživa KRS u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast prilikom ostvarivanja odgovornosti koje su mu dodeljene nacionalnim za- konodavstvom, kao telu koje je, u skladu sa članom 186 Ustava, ovlašćeno da obezbedi nezavisnost sudova i sudstva, može biti od značaja kada se utvrđuje da li će sudije koje ono bira moći da ispune zahteve koji u pogledu nezavisnosti i nepristrasnosti proizilaze iz člana 47 Povelje.

 

140. Sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku treba da utvrdi da li KRS nudi dovoljna jemstva nezavisnosti u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast, uzimajući u obzir sve relevantne činjenične i pravne elemente, kao i okolnosti u kojima su imenovani članovi tog tela, kao i način na koji to telo stvarno obavlja svoju ulogu.

 

141. Sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje ukazuje na niz eleme- nata koji, po njegovom mišljenju, dovode u pitanje nezavisnost KRS.

 

142. U tom smislu, iako činioci na koje je ukazao sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje možda sami po sebi nisu sporni i mogu, u tom kon- kretnom slučaju, ulaziti u nadležnost i izbor država članica, sagledani zajedno, pored okolnosti u kojima su ti izbori izvršeni, oni mogu, međutim, dovesti do sumnje u nezavisnost tela koje je uključeno u postupak imenovanja sudija iako se takav zaključak ne bi nametnuo ako bi se ti činioci posmatrali zasebno.

 

143. Pod tim uslovima, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje naveo je među činiocima po kojima taj sud treba da odluči sledeće okolnosti kao posebno relevantne za tu opštu ocenu: prvo, okolnost da je KRS, u svom novom sastavu, formiran tako što je skraćen tekući četvorogodišnji mandat članova koji su do tada ulazili u njegov sastav; drugo, okolnost da su 15 čla- nova KRS koji se biraju iz reda sudija ranije birale njihove kolege, sudije, dok ih sada bira zakonodavna vlast među kandidatima koje, između ostalog, može da predloži grupa od 000 građana ili 25 sudija, pri čemu takva reforma dovodi do imenovanja 23 od ukupno 25 članova tog tela koje neposredno proizilazi iz političke vlasti ili na osnovu izbora od strane političke vlasti; treće, mogu- će nepravilnosti koje bi se mogle negativno odraziti na postupak imenovanja određenih članova novoformiranog KRS.

 

144. Za potrebe te opšte ocene sud koji je uputio zahtev za prethodno odlu- čivanje takođe ima pravo da uzme u obzir način na koji to telo obavlja svoju ustavnu odgovornost zaštitnika nezavisnosti sudova i sudstva i na koji izvršava svoja različita ovlašćenja, naročito ako to čini na način koji može da dovede u pitanje njegovu nezavisnost u odnosu na zakonodavnu i izvršnu

 

145. Pored toga, u svetlu činjenice da, kao što se jasno vidi iz spisa predme- ta pred Sudom pravde, odluke predsednika Republike o imenovanju sudija Vrhovnog suda ne podležu sudskom preispitivanju, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje treba da proveri da li način na koji je u članu 44, stavovi 1 i 1a Zakona o KRS utvrđeno polje primene pravnog sredstva koje se može podneti protiv rezolucije KRS, u kome su sadržane odluke tog tela u vezi s podnošenjem predloga za imenovanje na mesto sudije tog suda omo- gućava sprovođenje delotvorne pravne zaštite, koja u najmanju ruku obuhva- ta proveru da li je možda došlo do prekoračenja (ultra vires) ili zloupotrebe ovlašćenja, greške koja bi se ticala prava ili očigledne greške u proceni (vidi, u tom smislu, ESLJP, oktobar 2018. godine, Thiam protiv Francuske, CE:E- CHR:2018:1018JUD008001812, stavovi 25 i 81).

 

146. Bez obzira na ispitivanje okolnosti u kojima su imenovane nove sudije Disciplinskog veća i na ulogu KRS u tom smislu, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje može, kako bi ustanovio da li to veće i njegovi članovi ispunjavaju zahteve u pogledu nezavisnosti i nepristrasnosti koji proističu iz člana 47 Povelje, takođe poželeti da uzme obzir različite druge odlike kojima se neposrednije karakteriše to veće.

 

147. To se, prvo, odnosi na okolnost koju je istakao sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje, prema kojoj je tom telu dodeljena isključiva nad-

 

ležnost, u skladu sa članom 27 stav 1 Novog zakona o Vrhovnom sudu, da presuđuje u predmetima iz oblasti radnog prava i socijalnog osiguranja, kao i penzionisanja sudija Vrhovnog suda, koji su ranije bili u nadležnosti redovnih sudova.

 

148. Iako ta činjenica sama po sebi nije presudna, mora se, međutim, imati na umu, naročito kada je reč o predmetima koji se odnose na penzionisanje sudi- ja Vrhovnog suda, kao što su predmeti u glavnom postupku, da se dodela tih predmeta Disciplinskom veću odvijala u neposrednoj vezi sa usvajanjem, oštro osporavanim odredbama Novog zakona o Vrhovnom sudu, kojim je predviđeno da se snizi starosna granica za penzionisanje sudija Vrhovnog suda i primena te mere na aktivne sudije tog suda, te kojima je predsedniku Republike dato diskre- ciono ovlašćenje da produži aktivni mandat sudija tog suda i nakon što navrše novoutvrđenu starosnu granicu za odlazak u penziju prema tom zakonu.

 

149. U tom smislu mora se imati na umu da je u svojoj presudi od juna 2019. godine Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda) (C-619/18, EU:C:2019:531), Sud pravde utvrdio da je Republika Poljska time što je donela navedene mere prekršila načelo nesmenjivosti sudija i sudijske nezavisnosti Vr- hovnog suda i obaveze koje ima prema članu 19 stav 1 podstav 2 UEU.

 

150. Drugo, u tom kontekstu, takođe se mora naglasiti činjenica, kako je to uči- nio i sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje, da u skladu sa čla- nom131 Novog zakona o Vrhovnom sudu Disciplinsko veće mora biti konsti- tuisano isključivo od novoimenovanih sudija, čime se isključuju sudije koje već obavljaju sudijske funkcije u Vrhovnom sudu.

 

151. Treće, treba jasno staviti do znanja da, iako je osnovano kao jedno od veća Vrhovnog suda, Disciplinsko veće, nasuprot drugim većima tog suda i kako se jasno vidi iz člana 20 Novog zakona o Vrhovnom sudu, uživa posebno visok stepen samostalnosti u okviru suda koji je uputio zahtev za prethodnu odluku.

 

152. Iako svaka od različitih okolnosti navedenih u stavovima 147–151 ove pre- sude ne može, sama po sebi i izolovano sagledana, dovesti u sumnju nezavi- snost tela poput Disciplinskog veća, ta tvrdnja, međutim, ne mora biti istinita ako se sve te okolnosti sagledaju zajedno, naročito ako se gore pomenutom procenom u vezi sa KRS ustanovi da to telo nije nezavisno u odnosu na zako- nodavnu i izvršnu

 

153. Zato će sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje morati da proce- ni, uzimajući u obzir, prema potrebi, sve razloge i konkretne ciljeve koji su pred

 

njim izloženi radi opravdanja pojedinih mera o kojima je ovde reč, da li kom- binacija elemenata navedenih u tačkama 143–151, gore, i svi ostali relevantni zaključci koje donese zajedno mogu da dovedu do toga da pojedinci opravdano posumnjaju u nepodleganje Disciplinskog veća uticaju spoljnih činilaca i, naroči- to, njegovu otpornost prema neposrednim ili posrednim uticajima zakonodavne i izvršne vlasti, kao i u njegovu neutralnost u odnosu na različite interese koji su predmet spora, pa samim tim, da li to može dovesti do toga da se to veće ne sa- gledava kao nezavisno ili nepristrasno, što za posledicu može imati ugrožavanje poverenja koje građani moraju imati u pravosuđe u demokratskom društvu.

 

154. Ako sud koji je podneo zahtev za prethodno odlučivanje zaključi da je o tome reč, iz toga će slediti da predmetni sud ne ispunjava zahteve iz člana 47 Povelje i iz člana 9 stav 1 Direktive 2000/78 zbog toga što nije nezavisni i nepri- strasni sud u smislu prve navedene odredbe.

 

155. U tom slučaju, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje takođe želi da zna da li mu načelo suprematije prava EU nalaže da izuzme iz primene odredbe unutrašnjeg prava kojima se tom sudu poverava nadležnost da presu- đuje u predmetima u glavnom postupku.

 

156. Kako bi se odgovorilo na to pitanje, treba napomenuti da se pravo EU odlikuje time da se zasniva na nezavisnom izvoru prava – ugovorima – da ima suprematiju u odnosu na prava država članica i da čitav niz odredaba koje su primenljive na dr- žavljane država članica i na same te države ima neposredno dejstvo. Na osnovu tih bitnih karakteristika uspostavljena je mreža načela, pravila i međusobno zavisnih pravnih odnosa koji povezuju Evropsku uniju i njene države članice, i istovremeno međusobno povezuju države članice [Mišljenje 1/17 (EU–Canada CET sporazum) od 30. aprila 2019. godine, EU:C:2019:341, stav 109 i citirana sudska praksa).

 

157. Načelo suprematije prava EU uspostavlja prvenstvo prava EU u odnosu na pravo država članica (presuda od juna 2019. godine, Popławski, C-573/17, EU:C:2019:530, stav 53 i citirana sudska praksa).

 

158. To načelo stoga zahteva da tela svih država članica obezbede puno dej- stvo različitih odredaba EU, a da pravo država članica ne može podrivati dej- stvo tih različitih odredaba na teritoriji tih država (presuda od juna 2019. godine, Popławski, C-573/17, EU:C:2019:530, stav 54 i citirana sudska praksa).

 

159. U tom pogledu, između ostalog, treba ukazati na to da se načelo po kome se unutrašnje pravo mora tumačiti u skladu sa pravom EU, na osnovu koga se od nacionalnog suda zahteva da u najvećoj mogućoj meri tumači unutrašnje

 

pravo u skladu sa zahtevima prava EU jeste načelo koje je inherentno sistemu uspostavljenom Ugovorima zato što ono omogućuje nacionalnom sudu da u okviru svojih nadležnosti osigura punu delotvornost prava EU kada odlučuje u sporu koji je pred njim pokrenut (presuda od 24. juna 2019. godine, Popławski, C-573/17, EU:C:2019:530, stav 55 i citirana sudska praksa).

 

160. Isto tako, u svetlu načela suprematije, onda kada unutrašnje pravo nije moguće tumačiti u skladu sa zahtevima prava EU, nacionalni sud koji je u okvi- ru svojih nadležnosti pozvan da primenjuje odredbe prava EU dužan je da obezbedi puno dejstvo tih odredaba i da ako je potrebno, na sopstvenu ini- cijativu odbije da primeni odredbu unutrašnjeg prava koja nije u skladu s pra- vom EU, makar ona bila i naknadno usvojena, a pritom nije neophodno da taj sud zahteva ili čeka da se stavi van snage ta odredba kroz zakonodavni ili bilo kakav drugi ustavni postupak (presuda od juna 2019. godine, Popławski, C-573/17, EU:C:2019:530, stav 58 i citirana sudska praksa).

 

161. U tom smislu, svaki nacionalni sud koji odlučuje u predmetu koji je u njego- voj nadležnosti ima, kao telo države članice, još konkretniju obavezu da izuzme od primene svaku nacionalnu odredbu koja nije u skladu s nekom odredbom prava EU koja ima neposredno dejstvo u predmetu o kome taj sud odlučuje (presuda od juna 2019. godine, Popławski, C-573/17, EU:C:2019:530, stav 61 i citirana sudska praksa).

 

162. Kada je reč o članu 47 Povelje, iz sudske prakse Suda pravde jasno proizila- zi da je ta odredba sama po sebi dovoljna i da nema potrebe da se ona dodatno konkretizuje odredbama prava EU ili unutrašnjeg prava kako bi se na osnovu nje pojedincu dodelilo pravo na koje se kao takvo može pozvati (presuda od
163. aprila 2018. godine, Egenberger, C-414/16, EU:C:2018:257, stav 78, i presuda od 29. jula 2019. godine, Torubarov, C-556/17, EU:C:2019:626, stav 56).

 

163. Isto važi i za član 9 stav 1 Direktive 2000/78 budući da navedena odredba, kako sledi iz stava 80, gore, time što određuje da države članice obezbeđuju da sva lica koja smatraju da im je učinjena nepravda zbog toga što na njih nije bilo primenjeno načelo jednakog tretmana utvrđeno u toj direktivi, mogu da tra- že pravnu zaštitu svojih prava, izričito potvrđuje pravo na delotvorno pravno sredstvo u relevantnom polju primene. Primenjujući Direktivu 2000/78 drža- ve članice su dužne da se povinuju članu 47 Povelje i zbog toga karakteristike pravnog sredstva koje je predviđeno članom 9 stav 1 Direktive moraju biti utvr- đene na način koji je u skladu sa članom 47 Povelje (vidi, po analogiji, presudu od jula 2019. godine, Torubarov, C-556/17, EU:C:2019:626, stavovi 55 i 56).

 

164. Shodno tome, u situaciji iz stava 160, gore, od nacionalnog suda se traži da obezbedi u okviru svoje nadležnosti pravnu zaštitu pojedinaca koja proističe iz člana 47 Povelje i iz člana 9 stav 1 Direktive 2000/78, kao i da jemči punu delo- tvornost tih članova tako što će, ako je to potrebno, izuzeti od primene sve one odredbe unutrašnjeg prava koje su u koliziji sa tim članovima (vidi, u tom smislu, presudu od 17. aprila 2018. godine, Egenberger, C-414/16, EU:C:2018:257, stav 79).

 

165. Odredba unutrašnjeg prava kojom se isključiva nadležnost za razmatra- nje i rešavanje u predmetu u kome pojedinac, kao što je ovde slučaj, tvrdi da su mu prekršena prava koja proističu iz prava EU, poverava određenom sudu koji ne ispunjava zahteve u pogledu nezavisnosti i nepristrasnosti iz člana 47 Povelje lišila bi tog pojedinca delotvornog pravnog sredstva u smislu tog člana i člana 9 stav 1 Direktive 2000/78, čime bi se povredio suštinski sadržaj prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 47 Povelje (vidi, po analogiji, presudu od jula 2019. godine, Torubarov, C-556/17, EU:C:2019:626, stav 72).

 

166. Iz toga sledi da, onda kada je očigledno da odredba unutrašnjeg prava kojom se nadležnost za rešavanje u slučajevima kao što su oni u glavnom po- stupku poverava sudu koji ne ispunjava zahteve u pogledu nezavisnosti i ne- pristrasnosti prema pravu EU, pre svega zahteve utvrđene u članu 47 Povelje, drugi sud pred koji se taj predmet iznese ima obavezu, kako bi obezbedio de- lotvornu pravnu zaštitu u smislu člana 47, u skladu s načelom lojalne saradnje utvrđenim u članu 4 stav 3 UEU, da ne primeni tu odredbu unutrašnjeg prava kako bi u tom sporu mogao da odlučuje sud koji ispunjava te zahteve i koji bi, da nema te odredbe, bio nadležan, odnosno, po pravilu, sud koji je bio nadle- žan u skladu sa zakonodavstvom koje je bilo na snazi pre nego što je stupio na snagu zakon kojim je taj prethodni propis izmenjen i kojim je nadležnost poverena sudu koji te zahteve ne ispunjava (vidi, po analogiji, presudu od maja 2003. godine, Connect Austria, C-462/99, EU:C:2003:297, stav 42 i presudu od 2. juna 2005. godine, Koppensteiner, C-15/04, EU:C:2005:345, stavovi 32–39).

 

167. Nadalje, kada je reč o članovima 2 i 19 UEU, odredbama na koje se tako- đe pozvao sud koji je Sudu pravde uputio zahtev za prethodno odlučivanje, mora se imati na umu da član 19 UEU, kojim se konkretno izražava vrednost vladavine prava utvrđena u članu 2 UEU, poverava odgovornost za osigura- nje pune primene prava EU u svim državama članicama i pravnu zaštitu prava pojedinaca po osnovu prava EU nacionalnim sudovima i tribunalima i Sudu pravde [presuda od juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stav 47 i citirana sudska praksa].

 

168. Načelo delotvorne sudske zaštite prava pojedinaca prema pravu EU, koje je utvrđeno u članu 19 stav 1 podstav 2 UEU predstavlja opšte načelo prava EU koje je sada utvrđeno u članu 47 Povelje, tako da prethodna odredba nalaže dr- žavama članicama da obezbede pravna sredstva koja su dovoljna da se osigura delotvorna pravna zaštita, naročito u smislu člana 47 Povelje, u oblastima na koje se odnosi pravo EU [vidi, u tom smislu, presudu od juna 2019. godine, Komisija protiv Poljske (Nezavisnost Vrhovnog suda), C-619/18, EU:C:2019:531, stavovi 49 i 54 i citirana sudska praksa].

 

169. U takvim okolnostima, nije neophodno odvojeno analizirati član 2 i član 19 stav 1 podstav 2 UEU budući da ta analiza može samo da osnaži zaključak koji je već utvrđen u stavovima 153 i 154, gore, radi davanja odgovora na pita- nja suda koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje u cilju rešavanja spo- rova koji se pred njim vode.

 

170. Konačno, u ovim predmetima takođe nije neophodno da Sud pravde tu- mači član 267 UFEU, na koji se sud koji je uputio zahtev za prethodno odluči- vanje takođe pozvao u svojim U rešenju o upućivanju zahteva za prethodno odlučivanje taj sud nije naveo nijedan razlog zbog koga bi tuma- čenje tog člana moglo biti relevantno za rešavanje pitanja o kojima on treba da odluči u glavnim postupcima. Pored toga, u svakom slučaju jasno je da je tumačenje člana 47 Povelje i člana 9 stav 1 Direktive 2000/78 koje je izneto u stavovima 114–154 dovoljno za svrhu davanja odgovora koji može da uputi sud koji je podneo zahtev za prethodno odlučivanje u pogledu njegovog odlu- čivanja u datim predmetima.

 

171. S obzirom na sva prethodna razmatranja, odgovor na drugo i treće pitanje postavljeno u predmetima C-624/18 i C-625/18 glasi:
     • Član 47 Povelje i član 9 stav 1 Direktive 2000/78 moraju se tumačiti tako da sprečavaju da sporovi koji se tiču primene prava EU ulaze u isključivu nadležnost suda koji nije nezavisni i nepristrasni tribunal u smislu prethodne odredbe. To je slučaj kada objektivne okolnosti u ko- jima je taj sud formiran, njegove karakteristike i način na koji su njego- vi članovi imenovani budi osnovanu sumnju javnosti u nepodleganje tog suda dejstvu spoljnih činilaca, pre svega, nepodleganje direktnim i indirektnim uticajima zakonodavne i izvršne vlasti i u njegovu neutral- nost u odnosu na različite interese koji su predmet spora u kome on treba da odluči, što može dovesti do toga da se na taj sud ne gleda kao na nezavisan ili nepristrasan sud i može ugroziti poverenje koje poje- dinci i javnost treba da imaju u pravosuđe u demokratskom društvu. Sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje treba da utvrdi, u

 

svetlu svih relevantnih činilaca kojima raspolaže, da li to važi za takav sud kakvo je Disciplinsko veće Vrhovnog suda.

• Ako je tako, načelo suprematije prava EU mora se tumačiti tako da ono nalaže sudu koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje da ne pri- meni odredbu unutrašnjeg prava kojom se nadležnost za rešavanje u predmetima u glavnom postupku poverava isključivo gore pomenu- tom veću, tako da te sporove može da razmatra sud koji ispunjava gore pomenute zahteve u pogledu nezavisnosti i nepristrasnosti i koji bi, da nema te odredbe, bio nadležan da postupa u tim pr

 

Troškovi

 

172. Budući da ovaj postupak ima značaj prethodnog pitanja za stranke u glav- nom postupku pred sudom koji je uputio zahtev za prethodnu odluku, odluku o troškovima donosi taj sud. Troškovi podnošenja pismenih izjava Sudu prav- de, koji nisu troškovi tih stranaka, ne nadoknađuju se.

 

S obzirom na sve navedeno, Sud pravde (Veliko veće) presuđuje:

 

1.     Nije potrebno da se odgovori na pitanja koja je uputilo Veće za oblast radnog prava i socijalno osiguranje Vrhovnog suda Poljske (Izba Pracy i Ubezpieczeń Społecznych, Sąd Najwyższy) u predmetu C-585/18 na prvo pitanje tog suda u predmetima C-624/18 i C-625/18.

 

2. Na drugo i treće pitanje koje je taj sud postavio u predmetima C-624/18 i C-625/18 odgovor glasi:

Član 47 Povelje i član 9 stav 1 Direktive 2000/78 mora se tumačiti u tako da sprečavaju da slučajevi koji se tiču primene prava EU ulaze u isključivu nadležnost suda koji nije nezavisni i nepristrasni tribunal u smislu prethodne odredbe. To je slučaj kada objektivne okolnosti u kojima je taj sud formiran, njegove karakteristike i način na koji su njegovi članovi imenovani budi osnovanu sumnju javnosti u nepod- leganje tog suda dejstvu spoljnih činilaca, pre svega, nepodleganje direktnim i indirektnim uticajima zakonodavne i izvršne vlasti i u nje- govu neutralnost u odnosu na različite interese koji su predmet spora u kome on treba da odluči, što može dovesti do toga da se na taj sud ne gleda kao na nezavisan ili nepristrasan sud i može ugroziti povere- nje koje pojedinci i javnost treba da imaju u pravosuđe u demokrat- skom društvu. Sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje treba da utvrdi, u svetlu svih relevantnih činilaca kojima raspolaže, da li to važi za takav sud kakvo je Disciplinsko veće Vrhovnog suda.

 

Ako je tako, načelo suprematije prava EU mora se tumačiti tako da ono nalaže sudu koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje da ne primeni odredbu unutrašnjeg prava kojom se nadležnost za rešavanje u predmeti- ma u glavnom postupku poverava isključivo gore pomenutom veću, tako da te sporove može da razmatra sud koji ispunjava gore pomenute zahteve u pogledu nezavisnosti i nepristrasnosti i koji bi, da nema te odredbe, bio nadležan.

 

[Potpisi]

 

(*1) Jezik postupka: poljski.

 

 

https://www.bih-pravo.org/