Stručni članciSindikalno udruženje portugalskih sudija protiv Revizorskog suda

Sindikalno udruženje portugalskih sudija protiv Revizorskog suda

 

Presuda Suda pravde Evropske unije u predmetu br. C-64/16,

 

 

Sindikalno udruženje portugalskih sudija protiv Revizorskog suda,

 

 

od 27. februara 2018. godine

 

PRESUDA SUDA PRAVDE EU (Veliko veće)

 

27. februar 2018. ( *1 )

 

(Zahtev za prethodno odlučivanje– član 19 stav 1 UEU – Pravna sredstva – De- lotvorna pravna zaštita – Sudijska nezavisnost – Povelja Evropske unije o os- novnim pravima – Član 47 – Smanjenje plata u državnoj službi – Mere budžet- ske štednje)

 

U predmetu C-64/16,

 

ZAHTEV za prethodno odlučivanje na osnovu člana 267 Ugovora o funkcioni- sanju Evropske unije (u daljem tekstu: UFEU) koji je uputio Vrhovni upravni sud Portugalije (Supremo Tribunal Administrativo) na osnovu odluke od 7. januara 2016, a koju je SPEU primio 5. februara 2016, u postupku

 

Sindikalno udruženje portugalskih sudija (Associação Sindical dos Juízes Portugueses)

 

protiv Revizorskog suda (Tribunal de Contas),

SPEU (Veliko veće),

 

u sastavu (K. Lenaerts), predsednik, (A. Tizzano ), potpredsednik, L. Bay Larsen, T.von Danwitz, J. L. da Cruz Vilaça, A. Rosas, E. Levic (izvestilac) i C. G. Fernlund, predsednici veća, C. Toader, M. Safjan, D. Šváb), M. Berger, A. Prechal, E. Jara- šiūnas i E. Regan, sudije,

 

opšti pravozastupnik: H. Saugmandsgaard Øe (H.Savgmandsgor E) sekretar: M. Ferreira, glavni administrator,

pošto su razmotrili pismeni postupak i održali raspravu 13. februara 2017. godine, i nakon što su razmotrili podneske koje su dostavili:

• za Sindikalno udruženje portugalskih sudija (Associação Sindical dos Juízes Portuguesesi) – Rodrigues (Rodriges), advokat,

 

• za Portugalsku vladu – Inez Fernandes, M. Figueiredo (Figeiredo), M. Rebelo, F. Almeida i V. Silva, u svojstvu zastupnika,
• za Evropsku komisiju – Flynn i M. França , u svojstvu zastupnika,

 

pošto je saslušalo mišljenje opšteg pravozastupnika na sednici održanoj 18. maja 2017,

 

izriče sledeću

 

Presudu

 

1. Ovaj zahtev za prethodno odlučivanje odnosi se na tumačenje člana 19 stav 1 podstav 2 Ugovora o osnivanju Evropske unije (u daljem tekstu: UEU) i člana 47 Povelje Evropske unije o osnovnim pravima (u daljem tekstu: Povelja).

 

2. Zahtev je upućen u okviru spora između Sindikata portugalskih sudija (Associação Sindical dos Juízes Portugueses – ASJP) i Revizorskog suda Por- tugalije (Tribunal de Contas) u vezi s privremenim smanjenjem iznosa plata koje se isplaćuju članovima tog tela u kontekstu smernica budžetske politike portugalske države.

 

Pravni kontekst

 

Pravo EU

 

3. Član 2 UEU glasi:

„Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokra- tije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava pripadnika manjina. Te vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kome preovlađuju pluralizam, zabrana diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost žena i muš- karaca.”

 

4. Član 19 stavovi 1 i 2 UEU glasi:

„1. Sud pravde Evropske unije obuhvata Sud pravde, Opšti sud i specijalizovane sudove. On obezbeđuje poštovanje prava prilikom tumačenja i primene ugovora.

Države članice obezbeđuju pravna sredstva potrebna da se osigura delotvorna pravna zaštita u oblastima na koje se odnosi pravo Unije.

2. Sudije i opšti pravozastupnici Suda pravde, kao i sudije Opšteg suda biraju se među licima čija je nezavisnost izvan sumnje…”

 

Portugalsko  pravo

 

5. Zakon br. 75/2014, kojim se uvodi mehanizam za privremeno smanjenje plata i utvrđuju uslovi za njihovo vraćanje na prvobitni iznos (Lei o 75/2014

— Estabelece os mecanismos das reduções remuneratórias temporárias e as condições da sua reversão), od 12. septembra 2014. godine (Diário da Repúbli- ca, 1. serija, br. 176, 12. septembar 2014, str. 4896, u daljem tekstu: Zakon br. 75/2014), utvrđuje, u skladu sa svojim članom 1 stav 1 privremenu primenu mehanizma smanjenja plata u javnom sektoru.

 

6. Član 2 Zakona br. 75/2014 glasi:

„1. Mesečna bruto plata veća od 1.500 evra za lica iz stava 9, nezavisno od toga da li su ta lica na taj dan obavljaju funkciju ili tada sa njom započitnju, u bilo kom svojstvu, umanjuje se na sledeći način:

• za 3,5% ukupnog iznosa plate veće od 500 evra i manje od 2.000 evra;
• za 3,5% od iznosa od 000 evra, uvećano za 16% vrednosti ukupne bruto plate veće od 2.000 evra, kako bi ukupno smanjenje plata od 2.000 i više evra do visine bruto plate od 4.165 evra iznosilo između 3,5 i 10%;
• za 10% ukupnog iznosa bruto plata većih od 165 evra.

…

9 — Ovaj zakon primenjuje se na sledeće funkcionere i druge zaposlene:

• predsednika Republike;
• predsednika Narodne skupštine (Assembleia da República);
• predsednika Vlade;
• poslanike u Narodnoj skupštini (Assembleia da República);
• članove Vlade;
• ) sudije Ustavnog suda (Tribunal Constitucional), sudije Revizorskog suda (Tribunal de Contas), vrhovnog tužioca Republike, sudije i javne tužioce, sudije upravnih i poreskih su- dova i okružne sudije;
• predstavnike Republike u autonomnim regijama;
• poslanike u skupštinama autonomnih regija (assembleias legislativas das regiões au- tónomas);
• članove regionalnih vlada;

(j) lica izabrana na lokalnom nivou;

• članove drugih tela utvrđenih Ustavom koji nisu pomenuti u prethodnim stavovima i članove organa zaduženih za upravljanje nezavisnim upravnim telima, naročito one koji rade za Narodnu skupštinu (Assembleia da República);
• članove i službenike kabineta, upravljačkih organa i pomoćnih službi, funkcionere i zaposlene u telima iz prethodnih stavova, predsednika i potpredsednika Visokog saveta sudstva, predsednika i potpredsednika Visokog saveta upravnih i poreskih sudova, pred- sednika Vrhovnog suda (Supremo Tribunal de Justiça), predsednika i sudije Ustavnog suda (Tribunal Constitucional), predsednika Vrhovnog upravnog suda (Supremo Tribunal

 

Administrativo), predsednika Revizorskog suda (Tribunal de Contas), zaštitnika građana (Provedor de Justiça) i vrhovnog tužioca Republike;

• pripadnike oružanih snaga i Nacionalne republikanske garde (GNR), uključujući vojne sudije i vojne veštake pri Državnom tužilaštvu i pripadnike drugih oružanih snaga;
• rukovodeće osoblje službi Kancelarije predsednika Republike i Narodne skupštine (As- sembleia da República) i drugih pomoćnih službi ustavnih organa, druga odeljenja i tela centralne, regionalne i lokalne državne uprave i osoblje koje obavlja slične funkcije i za to dobija platu;
• državnu administraciju ili slične službe, članove izvršnih, raspravnih, savetodavnih ili nadzornih tela i svih ostalih statutarnih tela koja podležu opštim ili posebnim pravilima, pravna lica u javnopravnom sektoru čija nezavisnost proističe iz njihove uključenosti u regulisanje, nadzor ili kontrolu javnih preduzeća čiji kapital je u celini ili većim delom u javnom vlasništvu, javnih preduzeća čije je upravljanje povereno trećim licima i subjekata koji pripadaju sektoru regionalnih i lokalnih preduzetnika, javnih fondacija i svih drugih javnih subjekata;
• službenike koji obavljaju javne funkcije u Kabinetu predsednika Republike, Narodne skupštine (Assembleia da República) ili u nekom drugom ustavnom telu, kao i one koji obavljaju javne funkcije nezavisno od oblika javnopravnog radnog odnosa, uključujući službenike koji su na posebnom odsustvu ili pohađaju prekvalifikaciju;
• službenike javnih ustanova koje podležu posebnom režimu i pravna lica iz domena javnog prava koja su nezavisna zbog toga što su uključena u regulatorne aktivnosti ili aktivnosti nadzora i praćenja, uključujući službenike nezavisnih regulatorih tela;

(r)službenike javnih preduzeća čiji je kapital u celosti ili većim delom u javnom vlasništvu, javnih preduzeća i subjekata koji predstavljaju deo regionalnog ili opštinskog poslovnog sektora;

(s) službenike i rukovodioce javnih fondacija javnog prava i javnih fondacija privatnog prava i javnih ustanova koje nisu obuhvaćene prethodnim stavovima;

(t)osoblje u rezervi, osoblje koje je prevremeno penzionisano ili je na čekanju za zaposle- nje, ono koje nije u službi, a dobija naknade koje se indeksiraju u odnosu na plate aktivnih službenika.

 

…

15 — Pravila utvrđena u ovom članu obavezna su i imaju primat nad svim ostalim odred- bama, bilo posebnim ili izuzetnim ili kakvim drugim, kao i nad kolektivnim ugovorima a i ugovorima o radu; od tih pravila se ne može odstupiti niti se ona mogu izmeniti gore navedenim ugovorima ili ugovorima.”

 

7. Zakonom o ukidanju smanjenja plata u javnoj upravi, br. 159-A/2015 — (Extinção da redução remuneratória na Administração Pública), od decem- bra 2015. godine [Diário da República, Prva serija, br. 254, od 30. decembra 2015. godine, str. 10006-(4), u daljem tekstu: Zakon br. 159-A/2015] postepeno su od 1. januara 2016. godine ukidane mere za smanjenje iznosa plata utvrđe- ne Zakonom br. 75/2014.

 

8. Član 1 Zakona br. 159-A/2015 glasi:

 

 

„Ovim zakonom ukida se smanjenje plata utvrđeno Zakonom (br. 75/2014) na način koji je bliže određen u sledećem članu.”

 

9. Član 2 Zakona br. 159-A/2015 glasi:

„Smanjenje plata utvrđeno Zakonom (br. 75/2014) postepeno će se ukidati tokom 2016. godine, u tromesečnim intervalima, na sledeći način:

• vraćanje za 40% u prvobitno stanje plata od januara 2016 godine;
• vraćanje od 60% u prvobitno stanje plata od aprila 2016. godine;
• vraćanje od 80% u prvobitno stanje plata od jula 2016. godine;
• potpuno ukidanje smanjenja plata od oktobra 2016. godine.”

 

10. Shodno Zakonu o organizaciji i postupku Revizorskog suda br. 98/97 (de Organização e Processo do Tribunal de Contas), od avgusta 1997. godine (Diário da República, Serija I-A, br. 196, od 26. avgusta 1997. godine) taj sud naročito nadzire naplatu sopstvenih sredstava EU i korišćenje finansijskih sred- stava iz EU, i u toj oblasti može da postupa na osnovu člana 5 stav 1 tačka h), u saradnji sa nadležnim organima EU. U skladu sa članovima 44 i 96 istog zakona, taj sud odlučuje i o pitanjima koja se odnose na prethodni nadzor (visto) pra- vilnosti mera, ugovora i drugih instrumenata kojima se stvaraju javni troškovi ili dugovi, naročito u kontekstu javnih nabavki.

 

Spor u glavnom postupku i pitanje koje je upućeno na prethodno odlučivanje

 

11. Zakonom br. 75/2014, portugalski zakonodavac je privremeno smanjio, od oktobra godine, iznos zarada niza funkcionera i zaposlenih u javnom sek- toru. U skladu sa upravnim merama koje su donete na osnovu tog zakona, a odnose se na „obračun plata”, smanjene su zarade sudija Revizorskog suda.

 

12. ASJP je u ime članova Revizorskog suda, podneo posebno upravno pravno sredstvo Vrhovnom upravnom sudu (Supremo Tribunal Administrativo) traže- ći da se ponište oni upravni akti koji su se odnosili na oktobar godine i naredne mesece, nalaganje tuženom da isplati iznose koji su oduzeti od plata uvećane za zakonsku zateznu kamatu, kao i utvrđenje da lica o kojima je reč imaju pravo da svoju platu primaju u celini.

 

13. Kao obrazloženje ASJP je naveo da je merom smanjenja plata povređeno

„načelo nezavisnosti sudija”, koje nije utvrđeno samo Ustavom Portugalije već i pravom EU, u drugom podstavu člana 19 stav 1 UEU i u članu 47 Povelje.

 

14. Sud koji je uputio zahtev smatra da su mere privremenog smanjenja izno- sa plata u javnom sektoru zasnovane na zahtevu za smanjenje prekomernog budžetskog deficita države Portugalije u godini. Taj sud smatra da su mere donete u okviru prava EU ili da barem izviru iz tog prava, s obzirom da je taj zahtev portugalskoj vladi bio nametnut odlukama EU kojima joj je pre svega pružena finansijska pomoć kao državi članici.

 

15. U tom smislu sud koji je uputio zahtev primećuje da diskreciona ovlašćenja koja portugalska država ima u pogledu sprovođenja smernica budžetske po- litike koju priznaju institucije EU samu portugalsku državu, međutim, ne oslo- bađaju njene obaveze da poštuje opšta načela prava EU, koja sadrže načelo nezavisnosti sudija, koje se primenjuje kako na sudove Evropske unije, tako i na sudove država članica.

 

16. Prema mišljenju suda koji je uputio zahtev, delotvornu pravnu zaštitu prava koja proističu iz pravnog poretka EU, u skladu sa drugim podstavom člana 19 stav 1 UEU, prvenstveno jemče sudovi država članica. Oni su dužni da sprovode tu zaštitu poštujući načela nezavisnosti i nepristrasnosti utvrđena u članu 47 Povelje.

 

17. U tom smislu, sud koji je uputio zahtev izjavljuje da nezavisnost sudskih tela zavisi od jemstava vezanih za status njihovih članova, što obuhvata i njihove plate.

 

18. U takvim okolnostima Vrhovni upravni sud (Supremo Tribunal Administra- tivo) odlučio je da zastane sa postupkom i da Sudu pravde EU uputi sledeće pitanje radi donošenja prethodne odluke:

„S obzirom na obavezujuće zahteve za eliminisanje prekomernog budžetskog deficita i finansijsku pomoć koja je uređena … pravilima [prava EU], da li se načelo sudijske neza- visnosti, koje je utvrđeno u drugom podstavu člana 19 stav 1 UEU, u članu 47 [Povelje] i u sudskoj praksi Suda pravde EU, može tumačiti tako da onemogućuje da se preduzmu mere za smanjenje plata koje su primenjene na sudije u Portugaliji, gde su te mere jed- nostrano i trajno uvele druge ustavne vlasti i tela, kako proističe iz člana 2 Zakona [br. 75/2014]?”

 

Razmatranje postavljenog pitanja

 

Prihvatljivost

 

19. Evropska komisija smatra da sud koji je uputio zahtev nije naveo razloge za izbor odredaba prava EU čije tumačenje traži.

 

20. U tom smislu treba imati na umu da iz duha saradnje koji mora preovlada- vati prilikom sprovođenja postupka upućivanja zahteva za prethodno odluči- vanje proističe da je suštinski važno da nacionalni sud u svom zahtevu utvrdi precizne razloge zbog kojih smatra da je odgovor na njegova pitanja u vezi s tumačenjem određenih odredaba prava EU neophodan kako bi mu se omogu- ćilo da donese presudu (vidi, u tom smislu, presudu od maja 2016. godine, Philip Morris Brands i drugi, C-547/14, EU:C:2016:325, stav 47 i citiranu sudsku praksu).

 

21. U ovom predmetu zahtev za donošenje odluke o prethodnom pitanju sadr- ži dovoljno informacija koje Sudu pravde omogućuju da shvati zbog čega sud koji mu upućuje zahtev traži od njega tumačenje člana 19 stav 1 podstav 2 UEU i člana 47 Povelje za potrebe glavnog postupk

 

22. Portugalska vlada, sa svoje strane, smatra da je zahtev za prethodnu odlu- ku neprihvatljiv, što obrazlaže činjenicom da je Zakonom od oktobra 2016. godine, br. 159-A/2015 potpuno ukinuto smanjenje plata koje je od 1. oktobra 2014. godine važilo za lica na funkcijama u javnom sektoru. Stoga portugalska vlada smatra da je svaka tvrdnja o tome da je navodno prekršeno načelo sudij- ske nezavisnosti tim smanjenjem plata postala bespredmetna.

 

23. U tom smislu treba podsetiti da Sud pravde može da odbije da odluči o za- htevu za prethodno odlučivanje koji mu uputi sud države članice, naročito ako je potpuno očigledno da tumačenje prava EU koje se u tom zahtevu traži nije u vezi sa stvarnim činjenicama glavnog postupka ili sa svrhom tog postupka, ili ako je problem hipotetičke prirode (vidi, naročito, presudu od decembra 2016. godine, Associazione Italia Nostra Onlus, C-444/15, EU:C:2016:978, stav 36 i citiranu sudsku praksu).

 

24. U ovom predmetu, kao što je opšti pravozastupnik uočio u tački 32 svog Mišlje- nja, spor pred sudom koji je uputio zahtev u glavnom postupku odnosi se na poni- štenje upravnih akata na osnovu kojih je plata članova Revizorskog suda bila sma- njena i na vraćanje iznosa koji su im oduzeti od plate prema Zakonu br. 75/2014.

 

25. Iz spisa koji je dostavljen Sudu pravde sledi da licima o kojima je reč nisu vraćeni iznosi koji su im oduzeti od plate u periodu od oktobra do okto- bra 2016. godine. Prema tome, budući da glavni postupak nije postao bespred- metan, prvi prigovor koji se odnosi na neprihvatjivost mora biti odbijen.

 

26. Iz svega gore navedenog proizlazi da je zahtev za prethodnu odluku pri- hvatljiv.

 

Meritum

 

27. Pitanjem koje je Sudu pravde uputio sud države članice traži se, u suštini, da se utvrdi da li se drugi podstav člana 19 stav 1 UEU mora tumačiti tako da znači da načelo sudijske nezavisnosti onemogućuje da se na članove sudske vlasti države članice primene opšte mere smanjenja plata, kao što su one koje su predmet glavnog postupka i koje su povezane sa zahtevima za eliminisanje prekomernog budžetskog deficita i sa programom finansijske pomoći EU.

 

28. Budući da tužilac u glavnom postupku deluje isključivo u ime članova Re- vizorskog suda, kako bi se odgovorilo na to pitanje, treba uzeti u obzir samo položaj članova tog

 

29 Prvo, Sud pravde ukazuje na to da se kada je reč o području materijalne primene člana 19 stav 1 podstav 2 UEU, ta odredba odnosi na „oblasti na koje se odnosi pravo Unije”, bez obzira na to da li države članice primenjuju pravo Unije u smislu člana 51 stav 1 Povelje.

 

30. Prema članu 2 UEU, Evropska unija se zasniva na vrednostima kao što je vladavina prava, koje su zajedničke državama članicama u društvu u kome, između ostalog, preovlađuje prav U tom smislu, treba ukazati na to da se uzajamno poverenje između država članica i, naročito, njihovih sudova i tribu- nala, zasniva na osnovnoj pretpostavci da države članice dele niz zajedničkih vrednosti na kojima se zasniva Evropska unija, kako je to utvrđeno u članu 2 UEU [vidi, u tom smislu, Mišljenje 2/13 (Pristupanje Evropske unije Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), od 18. decembra 2014. godine, EU:C:2014:2454, stav 168].

 

31. Evropska unija je unija zasnovana na vladavini prava u kojoj pojedinci imaju pravo da pred sudovima ospore zakonitost svake ili druge nacionalne mere u vezi primenom akta EU na njih (vidi, u tom smislu, presudu od oktobra 2013. godine, Inuit Tapiriit Kanatami i drugi protiv Parlamenta i Saveta, C-583/11 P, EU:C:2013:625, stavovi 91 i 94 i citiranu sudsku praksu).

 

32. Član 19 UEU, kojim se konkretno izražava vrednost vladavine prava utvr- đene u članu 2 UEU, poverava odgovornost za sudsko preispitivanje pravnog poretka EU ne samo Sudu pravde već i sudovima ili tribunalima država članica [vidi, u tom smislu, Mišljenje 1/09 (Sporazum o uspostavljanju jedinstvenog sistema za rešavanja patentnih sporova), od marta 2011, EU:C:2011:123, stav 66, presude od 3. oktobra 2013. godine, Inuit Tapiriit Kanatami i drugi protiv Parlamenta i Saveta, C-583/11 P, EU:C:2013:625, stav 90 i od 28. aprila 2015. go-

 

dine, T & L Sugars i Sidul Açúcares protiv Komisije, C-456/13 P, EU:C:2015:284, stav 45).

 

33. Stoga, sudovi i tribunali država članica, u saradnji sa Sudom pravde, obavljaju dužnost koja im je zajednički poverena da obezbede poštovanje prava u tumače- nju i primeni Ugovora [vidi, u tom smislu, Mišljenje 1/09 (Sporazum o uspostav- ljanju jedinstvenog sistema za rešavanje patentnih sporova), od 8. marta godine, EU:C:2011:123, stav 69 i presudu od 3. oktobra 2013. godine, Inuit Tapiriit Kanatami i drugi protiv Parlamenta i Saveta, C-583/11 P, EU:C:2013:625, stav 99).

 

34. Stoga su države članice u obavezi, između ostalog i na osnovu načela lojal- ne saradnje, koje je utvrđeno u prvom podstavu člana 4 stav 3 UEU, da na svo- jim teritorijama osiguraju primenu i poštovanje prava EU [vidi, u tom smislu, Mišljenje 1/09 (Sporazum o uspostavljanju jedinstvenog sistema za rešavanje patentnih sporova], od marta 2011. godine, EU:C:2011:123, stav 68). U tom smislu, kako je utvrđeno drugim članom 19 stav 1, podstav 2 UEU, države su dužne da obezbede pravna sredstva potrebna da se osigura delotvorna pravna zaštita u oblastima na koje se odnosi pravo Unije. Stoga je na državama člani- cama da uspostave sistem pravnih sredstava i postupaka kojim se osigurava delotvorno sudsko preispitivanje u tim oblastima (vidi, u tom smislu, presudu od 3. oktobra 2013. godine, Inuit Tapiriit Kanatami i drugi protiv Parlamenta i Saveta, C-583/11 P, EU:C:2013:625, stavovi 100 i 101 i citiranu sudsku praksu).

 

35. Načelo delotvorne pravne zaštite prava koje pojedinci izvode iz prava EU, koje se navodi u članu 19 stav 1 podstav 2 UEU, jeste opšte načelo prava EU koje proističe iz ustavnih tradicija koje su zajedničke državama članicama i koje je utvrđeno u članovima 6 i 13 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisane u Rimu novembra 1950, koje je sada iznova potvrđeno članom 47 Povelje (vidi, u tom smislu, presude od 13. marta 2007. godine, Unibet, C-432/05, EU:C:2007:163, stav 37 i od 22. decembra 2010. godi- ne, DEB, C-279/09, EU:C:2010:811, stavovi 29–33).

 

36. Samo postojanje delotvornog sudskog preispitivanja koje treba da obez- bedi da se poštuje pravo EU suštinski je važno za vladavinu prava (vidi, u tom smislu, presudu od marta 2017. godine, Rosneft, C-72/15, EU:C:2017:236, stav 73 i citiranu sudsku praksu).

 

37. Iz toga sledi da svaka država članica mora da osigura da tela koja, kao „su- dovi ili tribunali” u smislu prava EU, predstavljaju deo njenog sudskog sistema u oblastima na koje se odnosi pravo Evropske unije, ispunjavaju zahtev delo- tvorne pravne zaštite.

 

38. U tom smislu, Sud pravde ukazuje na to da među činioce koje treba uzeti u obzir prilikom ocenjivanja da li je neko telo „sud ili tribunal” spadaju, između ostalog, to da li je telo obrazovano na osnovu zakona, da li je stalno, da li ima oba- veznu nadležnost, da li se u njemu primenjuje akuzatorni postupak, da li se pri- menjuju pravna pravila i da li je nezavisno (presuda od 16. februara 2017. godine, Margarit Panicello, C-503/15, EU:C:2017:126, stav 27 i citirana sudska praksa).

 

39. U ovom konkretnom predmetu mora se naglasiti da, prema informacijama kojima raspolaže Sud i koje je dužan da proveri sud koji je uputio zahtev, pita- nja koja se odnose na sopstvena sredstva Unije i upotrebu finansijskih sredsta- va koja potiču od Evropske unije mogu biti razmatrana pred Revizorskim su- dom, u skladu sa Zakonom br. 98/97, koji j naveden u stavu 10, gore. Ta pitanja se mogu odnositi na primenu ili tumačenja prava EU (vidi, naročito, presudu od maja 2016. godine, Județul Neamț i JudețulBacău, C-260/14 i C-261/14, EU:C:2016:360). Isto važi i za pitanja koja se odnose na prethodni nadzor (visto) pravilnosti akata, ugovora ili drugih instrumenata kojima se stvaraju javni troš- kovi ili dugovi, između ostalog u kontekstu javnih nabavki, što se takođe može pokrenuti pred Revizorskim sudom, saglasno Zakonu br. 98/97.

 

40. Stoga ako Revizorski sud (Tribunal de Contas) može da odlučuje, kao„sud ili tribunal” u značenju utvrđenom u stavu 38, gore, o pitanjima koja se odnose na primenu ili tumačenja prava EU, što treba da proveri sud koji je uputio zahtev, država članica o kojoj je reč mora da obezbedi da taj sud ispunjava zahteve su- štinski važne za delotvornu pravnu zaštitu u skladu s drugim podstavom člana 19 stav 1 UEU.

 

41. Da bi ta zaštita bila zajemčena, od ključnog je značaja da očuva nezavisnost takvog suda ili tribunala, što je potvrđeno u drugom podstavu člana 47 Povelje, gde se govori o pristupu„nezavisnom” sudu kao jednom od zahteva povezanih sa osnovnim pravom na pristup „nezavisnom“ sudu.

 

42. Jemstvo nezavisnosti, koje je inherentno zadatku sudskog odlučivanja (vidi, u tom smislu, presude od 19. septembra 2006. godine, Wilson, C-506/04, EU:C:2006:587, stav 49; od 14. juna 2017. godine. Online Games i drugi, C-685/15, EU:C:2017:452, stav 60 i od 13. decembra 2017. godine, El Hassani, C-403/16, EU:C:2017:960, stav 40), nije potrebno samo na nivou EU, kada je reč o sudijama EU i opštem pravozastupniku Suda pravde EU, kako je to utvrđeno trećim pod- stavom člana 19 stav 2 UEU, već i na nivou država članica za njihove sudove.

 

43. Nezavisnost sudova ili tribunala država članica je, pre svega, suštinski važna za valjano funkcionisanje sistema pravosudne saradnje koji je izražen kroz me-

 

hanizam prethodnog odlučivanja prema članu 267 UFEU, u tom smislu što, u skladu sa ustaljenom sudskom praksom na koju je ukazano u stavu 38, gore, taj mehanizam može da pokrene samo telo koje je nadležno da primenjuje pravo EU i koje, između ostalog, zadovoljava taj kriterijum nezavisnosti.

 

44. Pojam nezavisnosti pre svega pretpostavlja da sud o kome je reč ostvaruje svoju sudsku funkciju u potpunosti samostalno, bez ikakvih hijerarhijskih ograni- čenja ili podređenosti bilo kom drugom telu i bez dobijanja naredaba ili uputsta- va iz bilo kog izvora, pa je on u tom smislu zaštićen od spoljnih uticaja ili pritisaka koji bi mogli naneti štetu nezavisnom prosuđivanju njegovih članova i uticati na njihove odluke (vidi, u tom smislu, presude od 19. septembra 2006. godine, Wil- son, C-506/04, EU:C:2006:587, stav 51 i od 16. februara 2017. godine, Margarit Panicello, C-503/15, EU:C:2017:126, stav 37 i citirana sudska praksa).

 

45. Kao i zaštita od razrešenja članova tela o kome je reč (vidi, naročito, presudu od septembra 2006. godine, Wilson, C-506/04, EU:C:2006:587, stav 51), tako i to što ti članovi primaju zaradu čija visina odgovara važnosti funkcija koje obavljaju predstavlja jemstvo koje je suštinski važno za sudijsku nezavisnost.

 

46. U ovom slučaju treba istaći da, kao što je očigledno iz informacija koje je dostavio sud koji je uputio zahtev, mere smanjenja plate o kojima je reč u glav- nom postupku bile su donete zbog obavezujućih zahteva vezanih za eliminaci- ju prekomernog budžetskog deficita portugalske države i u kontekstu progra- ma finansijske pomoći Portugaliji koju je obezbedila EU.

 

47. Tim merama za smanjenje plata bilo je predviđeno ograničeno smanjenje iznosa plata, u procentu koji se razlikovao zavisno od visine plate.

 

48. Te mere nisu bile primenjene samo prema članovima Revizorskog suda već su imale širu primenu, tako da su obuhvatile razne nosioce javnih funkcija i službenike na dužnosti u javnom sektoru, uključujući predstavnike zakonodav- ne, izvršne i sudske

 

49. Stoga se te mere ne mogu tumačiti kao mere koje su namenski donete za članove Revizorskog Nasuprot tome, te mere su po svojoj prirodi bile opšte mere čija je svrha da svi pripadnici državne uprave pruže svoj doprinos naporima za štednju koji su bili nametnuti zahtevima da se obavezno smanji prekomerni deficit državnog budžeta Portugalije.

 

50. Konačno, kao što sledi iz samog naslova Zakona br. 75/2014 i konkretne for- mulacije njegovog člana 1 stav 1, mere smanjenja plata koje su tim zakonom

 

uvedene i koje su stupile na snagu 1. oktobra 2014. godine bile su privreme- ne po svojoj prirodi. U skladu s procesom postepenog ukidanja tih mera koji se odvijao tokom 2016. godine, Zakon br. 159-A/2015 u potpunosti je ukinuo smanjenje plata 1. oktobra 2016. godine.

 

51. U takvim okolnostima, mere za smanjenje plate o kojima je reč u glavnom postupku ne mogu se smatrati merama koje ugrožavaju nezavisnost članova Revizorskog suda (Tribunal de Contas).

 

52. U svetlu svih gore navedenih razmatranja, odgovor na postavljeno pitanje glasi da se drugi podstav člana 19 stav 1 UEU mora tumačiti tako da načelo sudijske nezavisnosti ne onemogućuje da na se članove Revizorskog suda pri- mene opšte mere za smanjenje plata, kao što su one o kojima je reč u glavnom postupku, a koje su povezane sa zahtevima za eliminisanje prekomernog defi- cita državnog budžeta i sa programom finansijske pomoći EU.

 

Troškovi

 

53. Budući da ovaj postupak za stranke u glavnom postupku ima značaj pret- hodnog pitanja, odluku o troškovima treba da donese sud koji je uputio zah- tev. Troškovi upućivanja podnesaka Sudu pravde, koji nisu troškovi stranaka u postupku, ne nadoknađuju se.

 

Zbog svih navedenih razloga, Sud pravde (Veliko veće) odlučuje:

 

Drugi podstav člana 19 stav 1 Ugovora o osnivanju EU mora se tumačiti tako da načelo sudijske nezavisnosti ne sprečava da na članove Revizorskog suda (Tribunal de Contas, Portugal) budu primenjene opšte mere za sma- njenje plata, kao što su one u glavnom postupku, koje su vezane za zahteve eliminisanja prekomernog deficita državnog budžeta i za program finansij- ske pomoći EU.

 

 

 

 

[Potpisi]

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Presuda Suda pravde Evropske unije u predmetu br. C-216/18 PPU,

 

 

Minister for Justice and Equality,

 

 

 

od 25. jula 2018. godine

 

Izveštaji o predmetima

 

 

 

PRESUDA SUDA PRAVDE EU (Veliko veće)

 

25. jul 2018.1* *

 

 

 

 

(Zahtev za prethodno odlučivanje – Hitni postupak za prethodno odlučivanje

• Policijska i pravosudna saradnja u krivičnim stvarima – Evropski nalog za hap- šenje – Okvirna odluka 2002/584/JHA – Član 1 stav 3 – Postupak predaje izme- đu država članica – Uslovi za izvršenje – Povelja Evropske unije o osnovnim pravima – Član 47 – Pravo na pristup nezavisnom i nepristrasnom sudu)

 

U predmetu C-216/18 PPU,

 

ZAHTEV za prethodno odlučivanje saglasno članu 267 UFEU, koji je uputio Vi- soki sud (High Court) (Irska), Odlukom od 23. marta 2018, koju je SPEU primio

27. marta 2018, u postupku izvršenja evropskih naloga za hapšenje izdatih pro- tiv

 

LM,

 

Sud pravde (Veliko veće),

 

u sastavu K. Lenerts (Lenaerts), predsednik, A. Ticano (Tizzano), potpredsednik,

1. Silva de Lapuerta (izvestilac), M. Ilešič, Ž. L.da Kruz Vilasa (J. L. da Cruz Vilaça),
2. J. Malenovski ( Malenovský), E. Levits i C. G. Fernlund, predsednici veća, A. Borg Bartet (Borg Barthet), Ž.-K- Bonišo (J.-C. Bonichot), A. Arabadžijev (A. Arabadjiev),
3. Rodin, F. Biltgen, C. Likurgos (C. Lycourgos) i J. Rigan (E. Regan), sudije, opšti pravozastupnik: E. Tančev (Tanchev),

sekretar: L. Hjuit (L. Hewlett), glavni administrator,

 

uzimajući u obzir zahtev suda koji je uputio prethodna pitanja od 23. marta 2018, a koji je SPEU primio 27. marta 2018, da se shodno članu 107 Poslovnika Suda u hitnom postupku odlučuje o zahtevu za prethodno odlučivanje,

 

1     * Jezik postupka: engleski.

 

uzimajući u obzir odluku Prvog veća od 12. aprila 2018. godine da se taj zahtev odobri,

 

uzimajući u obzir pismeni postupak i raspravu vođenu 1. juna 2018, nakon uzi- manja u obzir izjava koje su podneli:

• za ministra pravde i jednakosti Browne, u svojstvu zastupnika, S. Ní Chúlacháin, advokat (Barrister-at-Law), R. Farrell, viši savetnik i K. Colmcille, advokat (Barrister-at-Law),
• za LM Ó Maolchallann, Solicitor, M. Lynam, advokat (Barrister-at- Law), S. Guerin, viši savetnik i D. Stuart, advokat,
• za špansku vladu A. Sampol Pucurull, u svojstvu zastupnika,
• za mađarsku vladu Z. Fehér, u svojstvu zastupnika,
• za holandsku vladu K. Bulterman, u svojstvu zastupnika,
• za poljsku vladu Ł. Piebiak, B. Majczyna i Sawicka, u svojstvu zastu- pnika,
• za Evropsku komisiju Tomkin, H. Krämer, B. Martenczuk, R. Tro- osters i K. Banks, u svojstvu zastupnika,

 

pošto je saslušao mišljenje opšteg pravozastupnika na sednici održanoj 28. juna 2018, donosi sledeću

 

Presudu

 

1. Ovaj zahtev za prethodnu odluku odnosi se na tumačenje člana 1 stav 3 Okvirne odluke Saveta 2002/584/JHA od juna 2002. o evropskom nalogu za hapšenje i postupku predaje između država članica (OJ 2002 L 190, str. 1), koja je izmenjena Okvirnom odlukom Saveta 2009/299/ JHA od 26. februara 2009. (OJ 2009 L 81, str. 24) (u daljem tekstu: Okvir- na odluka 2002/584).
2. Zahtev je podnet u vezi sa izvršenjem, u Irskoj, evropskih naloga za hapšenje koje su protiv LM (u daljem tekstu: traženo lice) izdali poljski sudo

 

Pravni kontekst

 

Ugovor o Evropskoj uniji (UEU)

 

3. Član 7 UEU glasi:

„1. Na obrazloženi predlog jedne trećine država članica, Evropskog parlamenta i Evropske komisije, Savet može, većinom od četiri petine svojih članova, nakon što je dobio sagla- snost Evropskog parlamenta, oceniti da postoji jasan rizik od toga da će država članica ozbiljno narušiti vrednosti navedene u članu 2. Pre nego što se donese takva ocena, Savet

 

saslušava tu državu članicu i može joj uputiti preporuke, u skladu sa istim postupkom. Savet redovno proverava da li razlozi za takvu ocenu i dalje postoje.

4. Evropski savet može jednoglasno, na predlog jedne trećine država članica ili Komisije, a nakon što dobije saglasnost Evropskog parlamenta, oceniti da država članica ozbiljno i trajno narušava vrednosti navedene u članu 2, nakon što pozove tu državu članicu da se
5. Ako je doneta ocena prema stavu 2, Savet može kvalifikovanom većinom odlučiti da suspenduje datoj državi članici neka prava koja proizlaze iz primene Ugovora, uključujući pravo glasa predstavnika vlade te države članice u Savetu. Pri tome, Savet uzima u obzir moguće posledice takve suspenzije po prava i obaveze fizičkih i pravnih

Obaveze date države članice na osnovu Ugovora nju, u svakom slučaju, i dalje obavezuju.

…”

 

Povelja

 

4. Poglavlje VI Povelje Evropske unije o osnovnim pravima (u daljem tekstu: Povelja), čiji naslov glasi „Pravda” sadrži član 47, koji je naslovljen „Pravo na de- lotvorno pravno sredstvo i pravično suđenje” i glasi:

„Svako kome su povređena prava i slobode zajemčeni pravom Unije ima pravo na de- lotvorno pravno sredstvo pred sudom u skladu sa uslovima predviđenim ovim članom.

Svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepri- strasnim sudom koji je prethodno obrazovan zakonom. Svako treba da ima mogućnost da dobije savet, da se brani i bude zastupan.

…”

5. U „Objašnjenjima” koja se odnose na Povelju Evropske unije o osnovnim pravima (OJ 2007 C 303, str. 17) ukazuje se na to da drugi stav člana 47 Povelje odgovara članu 6 stav 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnov- nih sloboda, koja je potpisana u Rimu novembra 1950. godine (u daljem tek- stu: EKLJP).

 

6. Član 48 Povelje, pod naslovom„Pretpostavka nevinosti i pravo na odbranu”, glasi:

„1. Svako ko je optužen smatra se nevinim dok se ne dokaže njegova krivica u skladu sa zakonom.

2. Svakome ko je optužen jemči se pravo na odbranu.”

 

Okvirna odluka 2002/584

 

7. U Preambuli Okvirne odluke 2002/584 tačke 5–8, 10 i 12 glase:

„(5)    … uvođenje novog pojednostavljenog sistema predaje osuđenih ili osum- njičenih lica u svrhu izvršenja krivičnih presuda ili krivičnog gonjenja omogućuje da se uklone složenosti i opasnosti od kašnjenja koje postoje kod sadašnjih postupaka izručenja

…

 

• Evropski nalog za hapšenje koji je predviđen ovom okvirnom odlukom, prva je kon- kretna mera u oblasti krivičnog prava kojom se primenjuje načelo uzajamnog priznavanja koje Evropski savet smatra „kamenom-temeljcem” pravosudne saradnje.
• Budući da cilj ukidanja sistema multilateralnog izručenja lica zasnovan na Evropskoj konvenciji o izručenju od decembra 1957. godine ne može biti u dovoljnoj meri ostva- ren pojedinačnim delovanjem država članica, nego ga je zbog domašaja i dejstava lakše ostvariti na nivou EU, Savet može da donese mere u skladu s načelom supsidijarnosti iz člana 2 [UEU] i iz člana 5 [Ugovor o evropskoj zajednici]. U skladu s načelom srazmernosti, koje je utvrđeno u navedenom članu, ova okvirna odluka ne prelazi okvire onoga što je neophodno za postizanje tog cilja.
• Odluke o izvršenju evropskog naloga za hapšenje moraju biti podložne dovoljnim kon- trolama, što znači da sudska vlast države članice u kojoj je traženo lice uhapšeno treba da donese odluku o predaji tog

…

(10) Mehanizam evropskog naloga za hapšenje zasniva se na visokom nivou poverenja među državama članicama. Primena tog mehanizma može se suspendovati samo ako neka država članica teško i neprekidno krši načela iz člana 6 stav 1 [UEU, a sada, posle iz- mena i dopuna, član 2 UEU], o čemu odlučuje [Evropski] Savet shodno članu 7 stav 1 [UEU, koji je sada, posle izmena i dopuna, postao član 7 stav 2 UEU] uz posledice koje su utvrđe- ne u članu 7 stav 2 [UEU koji je sada, posle izmena i dopuna, postao član 7 stav 3 UEU] …

(12) Ova okvirna odluka poštuje osnovna prava i načela utvrđena u članu 6 [UEU] koja su odražena u [Povelji], naročito u njenom Poglavlju VI. Ništa u ovoj okvirnoj odluci ne može se tumačiti kao zabrana da se odbije predaja lica za kojim je izdat evropski nalog za hap- šenje ako postoje razlozi da se veruje, na osnovu objektivnih elemenata, da je navedeni nalog za hapšenje izdat u cilju krivičnog gonjenja ili kažnjavanja lica po osnovu njegovog pola, rase, veroispovesti, etničkog porekla, državljanstva, jezika, političkih uverenja ili sek- sualne orijentacije ili ako bi položaj tog lica mogao biti ugrožen iz bilo kog od navedenih razloga.

…”

 

8. Član 1 Okvirne odluke 2002/584, pod naslovom „Definicija evropskog nalo- ga za hapšenje i obaveza da se on izvrši”, glasi:

„1. Evropski nalog za hapšenje je sudska odluka koju izdaje država članica u cilju da druga država članica uhapsi i preda traženo lice radi sprovođenja krivičnog gonjenja, izvršenja kazne zatvora ili naloga za lišenje slobode.

2. Države članice izvršavaju svaki evropski nalog za hapšenje na osnovu načela uzajamnog priznanja i u skladu sa odredbama ove okvirne odluke.
3. Ova okvirna odluka ne menja obavezu da se poštuju osnovna prava i osnovna pravna načela onako kako su utvrđena u članu 6 [UEU].”

 

9. Članovima 3, 4 i 4a Okvirne odluke 2002/584 utvrđuju se osnovi za obave- zno ili moguće neizvršenje evropskog naloga za hapšenje.

 

10. Član 7 Okvirne odluke 2002/584, pod naslovom „Obraćanje centralnom telu”, glasi:

„1. Svaka država članica može odrediti jedno centralno telo ili, ako tako predviđa njen pravni poredak, više od jednog centralnog tela za pružanje pomoći nadležnim pravosud- nim organima.

2. Država članica može, ako je to potrebno zbog unutrašnje organizacije njenog pravnog sistema, jednom ili većem broju centralnih tela poveriti dužnost administrativnog slanja i primanja evropskih naloga za hapšenje i ostale zvanične prepiske koja se na to

Država članica koja želi da iskoristi mogućnost iz ovog člana dostavlja Generalnom sekre- tarijatu Saveta informacije o određenom centralnom telu ili centralnim telima. Ti podaci su obavezni za sva tela države članice koja izdaje nalog za hapšenje.”

 

11. Član 15 Okvirne odluke 2002/584, koji nosi naslov „Odluka o predaji ” glasi:

„1. Pravosudni organ nadležan za izvršenje naloga odlučuje, u rokovima i pod uslovima koji su utvrđeni ovom okvirnom odlukom, da li lice treba da bude predato.

2. Ako pravosudni organ nadležan za izvršenje naloga za hapšenje ustanovi da su podaci koje je dostavila država članica koja je izdala nalog za hapšenje nedovoljni da bi on na osnovu tih podaataka mogao da donese odluku o predaji traženog lica, on od te države zahteva da hitno dostavi potrebne dopunske podatke, posebno one koje se odnose na članove 3–5, kao i one koje se odnose na član 8 i može odrediti rok za prijem tih podataka, uzimajući u obzir potrebu da se poštuju rokovi iz člana

…”

 

Irsko pravo

 

12. Okvirna odluka 2002/584 preneta je u pravni poredak Republike Irske Zako- nom o evropskom nalogu za hapšenje iz godine.

 

13. Član 37 stav 1 Zakona o evropskom nalogu za hapšenje iz glasi:

„Lice ne može biti predato na osnovu ovog zakona ako bi –

• njegova predaja bila nespojiva sa obavezama države po –
  • [EKLJP] ili
  • protokolima uz [EKLJP],
• predaja predstavljala povredu bilo koje odredbe Ustav..”

 

Spor u glavnom postupku i pitanja upućena na prethodno odlučivanje

 

14. Poljski sudovi su februara 2012. godine, 4. juna 2012. godine i 26. septem- bra 2013. godine izdali tri evropska naloga za hapšenje protiv lica o kome je reč kako bi ono bilo uhapšeno i predato im radi vođenja krivičnog postupka zbog, između ostalog, nedozvoljene trgovine narkoticima i psihotropnim supstanca- ma.

 

15. Lice o kome je reč je uhapšeno u Irskoj maja 2017. godine na osnovu tih evropskih naloga za hapšenje i izvedeno je pred Visoki sud (Irska), koji je Sudu pravde EU uputio zahtev za prethodno odlučivanje. Lice je obavestilo Vi- soki sud da ne pristaje da bude predato poljskim pravosudnim organima, pa je smešteno u istražni zatvor do donošenja odluke o predaji tim sudovima.

 

16. Obrazlažući svoje protivljenje predaji traženo lice je, između ostalog, izja- vilo da bi, ako bi bilo predato, bilo izloženo realnoj opasnosti od očiglednog uskraćivanja pravde, što je u suprotnosti sa članom 6 EKLJP. S tim u vezi, navelo je lice, nedavne zakonodavne reforme pravosudnog sistema u Republici Polj- skoj uskraćuju mu pravo na pravično suđenje. Lice je u svom obrazloženju na- velo da te promene suštinski podrivaju osnov za uzajamno poverenje između organa koji su izdali evropski nalog za hapšenje i sudskog organa nadležnog za njegovo izvršenje što dovodi u pitanje funkcionisanje mehanizma evropskog naloga za hapšenje.

 

17. Traženo lice se posebno pozvalo na Obrazloženi predlog Evropske komisije od decembra 2017, koji je podnet u skladu sa članom 7 stav 1 Ugovora o Evropskoj uniji, a u vezi sa vladavinom prava u Poljskoj (COM(2017) 835) (u da- ljem tekstu: Obrazloženi predlog), kao i na dokumente na koje se u tom obra- zloženom predlogu poziva.

 

18. U Obrazloženom predlogu Komisija, pre svega, detaljno iznosi kontekst i istorijat zakonodavnih reformi u Republici Poljskoj, potom razmatra dva kon- kretna pitanja koja izazivaju zabrinutost – (i) nepostojanje nezavisnog i legiti- mnog ustavnog nadzora i (ii) opasnost od narušavanja nezavisnosti redovnih sudova – i konačno poziva Evropski savet da utvrdi da postoji očigledna opa- snost od toga da će Republika Poljska teško prekršiti vrednosti iz člana 2 UEU i da toj državi članici u tom smislu uputi neophodne preporuke.

 

19. U Obrazloženom predlogu takođe su navedeni zaključci Komisije za demo- kratiju putem prava Saveta Evrope u vezi sa situacijom u Republici Poljskoj i u vezi sa posledicama koje njene nedavne zakonodavne reforme imaju na njen pravosudni sist

 

20. U obrazloženom predlogu se podseća se da su zabrinutost u tom pogledu, u periodu koji je prethodio njegovom usvajanju, izrazile mnoge međunarodne i evropske institucije i tela, kao što su Komitet za ljudska prava UN, Evropski savet, Evropski parlament i Evropska mreža pravosudnih saveta i, na nacional- nom nivou, Vrhovni sud (Sąd Najwyższy, Poljska), Ustavni sud (Trybunał Kon- stytucyjny – Poljska), Zaštitnik prava građana (Rzecznik Praw Obywatelskich –

 

Ombudsman, Poljska), Nacionalni savet sudstva (Krajowa Rada Sądownictwa) i udruženja sudija i advokata.

 

21. Na osnovu informacija u Obrazloženom predlogu i na osnovu zaključaka Ko- misije za demokratiju putem prava Saveta Evrope koji se odnose na situaciju u Republici Poljskoj i na posledice njene nedavne zakonodavne reforme po njen pravosudni sistem, sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje zaključio je da je, usled kumulativnog uticaja zakonodavnih promena koje su se u Repu- blici Poljskoj zbile od 2015. godine i koje se, pre svega, odnose na Ustavni sud, Vrhovni sud, Nacionalni savet sudstva, organizaciju redovnih sudova, Nacional- nu pravosudnu akademiju i javno tužilaštvo, vladavina prava u toj državi članici narušena. Sud koji upućuje zahtev za prethodnu odluku taj svoj zaključak zasni- va na promenama koje ocenjuje kao posebno važne, kao što su:

• promene ustavne uloge Nacionalnog saveta sudstva u očuvanju ne- zavisnosti sudstva, u kombinaciji s pravno nevaljanim imenovanjima koje je izvršila Vlada Poljske za članove Ustavnog suda i odbijanje tog suda da objavi određene presude;
• činjenica da je ministar pravde sada javni tužilac, da je on ovlašćen da aktivno učestvuje u krivičnom gonjenju i da ima disciplinsku ulogu u odnosu na predsednike sudova, što potencijalno može da ima nega- tivno dejstvo na te predsednike i posledično da utiče na suđenje;
• činjenica da je Vrhovni sud pogođen prisilnim penzionisanjem i budućim imenovanjima, kao i da će u novom sastavu Nacionalnog saveta sudstva u velikoj meri preovlađivati politički imenovana lica;
• činjenica da su teško pogođeni integritet i delotvornost Ustavnog suda jer nema garancija ustavnosti poljskih zakona, što je samo po sebi do- voljno da se negativno odrazi na celokupan krivičnopravni sist

 

22. S obzirom na sve to sud koji je uputio zahtev za prethodno odlučivanje smatra da zbog„širokih i nekontrolisanih”ovlašćenja pravosudnog sistema Republike Polj- ske koja nisu u skladu sa ovlašćenjima koja se poveravaju u demokratskoj državi zasnovanoj na vladavini prava postoji stvarna opasnost da će se prema licu o kome je reč postupati arbitrerno u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje. Stoga bi predajom tog lica došlo do povrede njegovih prava utvrđenih u članu 6 EKLJP, te bi trebalo odbiti da se to lice preda, u skladu sa irskim pravom i članom 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584 u vezi sa tačkom 10 Preambule te odluke.

 

23. S tim u vezi, sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku primećuje da je SPEU u presudi od aprila 2016. godine u predmetu Aranyosi i Căldăraru (C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198), u kontekstu predaje lica koja bi mo- gla da dovede do kršenja člana 3 EKLJP presudio da ako pravosudni organ za

 

izvršenje naloga za hapšenje utvrdi sistemske ili opšte nedostatke u pogledu zaštite u državi članici koja je izdala taj nalog, taj organ tada mora konkretno i precizno da oceni da li postoji osnovan razlog zbog koga se veruje da će dato lice biti izloženo stvarnoj opasnosti od nečovečnog ili ponižavajućeg postu- panja u toj državi članici. Takođe se navodi da je u toj presudi Sud ustanovio dvostepeni postupak koji treba da primeni pravosudni organ nadležan za izvr- šenje u takvim okolnostima. Taj organ mora, pre svega, da utvrdi da li postoje opšti i sistemski nedostaci u zaštiti koja se pruža u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje i da, potom, od pravosudnog organa države u kojoj je izdat nalog zatraži sve potrebne dodatne informacije o zaštiti lica o kome je reč.

 

24. Međutim, sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku nije siguran prime- njuje li se, i u slučaju kada je pravosudni organ za izvršenje naloga za hapšenje utvrdio da je država članica koja je izdala taj nalog povredilu zajedničku vrednost vladavine prava iz člana 2 UEU i kada ta sistemska povreda vladavine prava po svojoj prirodi predstavlja temeljni nedostatak pravosudnog sistema, zahtev da se, u skladu sa presudom od 5. aprila 2016. godine, Aranyosi and Căldăraru (C- 404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198), utvrdi da li postoji osnov da se veruje da će pojedinac o kome je reč biti izložen opasnosti od povrede njegovog prava na pravično suđenje koje je utvrđeno u članu 6 EKLJP ili se u takvim okolnostima, s obzirom na sistemsku prirodu povrede vladavine prava, može smatrati da organ koji je izdao nalog za hapšenje uopšte ne može da jemči pravično suđenje tom licu, pa se stoga od pravosudnog organa koji je nadležan za izvršenje tog naloga ne može smatrati obaveznim da utvrđuje da li postoje takvi osno

 

25. U takvim okolnostima, Visoki sud je odlučio da obustavi postupak i uputi Sudu pravde zahtev za prethodnu odluku u sledećim pitanjima:

„(1) Ne dovodeći u pitanje zaključke Suda pravde [u presudi od 5. aprila 2016. godine] Aranyosi and Căldăraru [(C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198)], ako sud neke države članice utvrdi da postoje uverljivi dokazi da su uslovi u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje nespojivi sa osnovnim pravom na pravično suđenje zbog toga što sam pravo- sudni sistem u toj državi više ne funkcioniše u skladu s vladavinom prava, da li pravosudni organ za izvršenje naloga za hapšenje koji je izdala ta država mora da sprovede bilo kakvu dalju ocenu, konkretnu i preciznu u pogledu izloženosti lica o kome je reč opasnosti od nepravičnog suđenja ako suđenje tom licu bude održano u sistemu koji više ne funkcioni- še u skladu s vladavinom prava?

(2) Ako test koji se mora primeniti zahteva da se konkretno proceni stvarna opasnost od očiglednog uskraćivanja sudske zaštite licu čija se predaja traži i ako je sud države članice već zaključio da postoji sistemsko kršenje vladavine prava, da li je sud države članice kao pravosudni organ za izvršenje naloga za hapšenje dužan da se obrati pravosudnom organu koji je izdao taj nalog kako bi dobio dodatne potrebne informacije koje bi mu mogle omo- gućiti da utvrdi da ne postoji opasnost da će lice koje se predaje biti izloženo nepravičnom suđenju i, ako je tako, koje se garancije u pogledu pravičnog suđenja tada mogu zahtevati?”

 

Hitni postupak

 

26. Sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku tražio je da se o ovom zahtevu odlučuje po hitnom postupku, kako je to predviđeno članom 107 Poslovnika

 

27. Potkrepljujući taj zahtev, sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku po- zvao se, pre svega, na činjenicu da je lice o kome je reč trenutno lišeno slobode u iščekivanju odluke o predaji poljskim vlastima, kao i da će odgovor na pitanja koja su postavljena Sudu biti presudan za donošenje te odluke.

 

28. Prvo treba naglasiti da se ovaj zahtev za prethodnu odluku odnosi na tuma- čenje Okvirne odluke 2002/584, koja spada u područje obuhvaćeno Naslovom V Trećeg dela UEU, koji se odnosi područje slobode, bezbednosti i pravde. Sto- ga se o zahtevu za prethodnu odluku može odlučivati u hitnom postupku.

 

29. Drugo, kada je reč o kriterijumima koji se odnose na hitnost, neophodno je, u skladu sa ustaljenom sudskom praksom SPEU, uzeti u obzir činjenicu da je lice o kome je reč trenutno lišeno slobode i da pitanje o tome da li ono može biti zadržano u pritvoru zavisi od ishoda glavnog postupka. Osim toga, položaj lica o kome je reč mora se procenjivati s obzirom na stanje u trenutku kada se razmatra zahtev odlučivanje u hitnom postupku (presuda od 10. avgusta 2017. godine, Zdziaszek, C-271/17 PPU, EU:C:2017:629, stav 72. i citirana sudska praksa).

 

30. U ovom konkretnom slučaju, nesporno je da se lice o kome je reč u tom trenutku nalazilo u pritvoru. Isto tako, njegov dalji boravak u pritvoru zavisi od ishoda glavnog postupka budući da mu je mera pritvora izrečena, prema objašnjenju koje je dostavio sud koji je uputio zahtev, u kontekstu izvršenja evropskog naloga za hapšenje.

 

31. U takvim okolnostima, aprila 2018. godine Prvo veće Suda pravde, po- stupajući na predlog sudije izvestioca i nakon što je saslušalo opšteg pravoza- stupnika, odlučilo je da prihvati zahtev suda koji je uputio zahtev za prethodnu odluku da se u ovom predmetu odlučuje po hitnom postupku.

 

32. Takođe je odlučeno da se ovaj predmet uputi Sudu pravde kako bi ga on prosledio Velikom veću.

 

Razmatranje prethodnih pitanja

 

33. Pre svega, iz obrazloženja zahteva za prethodnu odluku i iz izričitog upući- vanja na presudu od aprila 2016. godine, Aranyosi and Căldăraru (C-404/15

 

i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198), u prvom pitanju, očigledno je da se pitanja koja je postavio sud koji traži prethodnu odluku odnose na okolnosti u kojima pravosudni organ za izvršenje evropskog naloga za hapšenje može da se, na osnovu člana 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584, uzdrži od sprovođenja evrop- skog naloga za hapšenje zbog toga što postoji rizik da će traženom licu ukoliko bude predato pravosudnom organu koji je izdao nalog, biti prekršeno njegovo osnovno pravo na pravično suđenje pred nezavisnim sudom, kako je ono za- jemčeno članom 6 stav 1 EKLJP, što je odredba koja, kako jasno sledi iz stava 5 navedene presude, odgovara drugom stavu člana 47 Povelje.

 

34. Prema tome, jasno je da je sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku kroz svoja dva pitanja, koja treba razmatrati zajedno, u suštini pitao da li se član 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584 mora tumačiti tako da pravosudni organ za izvršenje evropskog naloga za hapšenje koji je pozvan da odluči o predaji lica protiv koga je izdat taj nalog radi krivičnog gonjenja ako raspolaže podacima nalik na one koji su navedeni u obrazloženom predlogu Komisije donetom na osnovu člana 7 stav 1 UEU, kojim se ukazuje na to da postoji stvarna opasnost od kršenja osnovnog prava na pravično suđenje zajemčenog stavom 47 stav 2 Povelje usled sistemskih ili opštih nedostataka koji se odnose na nezavisnost pravosuđa u državi članici koja je nalog izdala, mora da utvrdi konkretno i pre- cizno da li postoji stvarni osnov da se veruje da će lice o kome je reč biti izlo- ženo takvom riziku ako bude predato toj drža Ako je odgovor na to pitanje potvrdan, sud koji je uputio zahtev za prethodnu odluku traži da Sud pojasni uslove koji takvom proverom moraju biti ispunjeni.

 

35. Kako bi se odgovorilo na postavljena pitanja, valja podsetiti da se pravo EU zasniva na osnovnoj pretpostavci da svaka država članica sa svim ostalim drža- vama članicama deli i priznaje da i te druge države s njom dele niz zajedničkih vrednosti na kojima počiva Evropska unija, kako je to navedeno u članu 2 UEU. Ta pretpostavka podrazumeva i opravdava postojanje uzajamnog poverenja među državama članicama da će te vrednosti biti priznate i da će stoga pravo EU koje te vrednosti sprovodi biti poštovano (presuda od marta 2018. godi- ne, Achmea, C-284/16, EU:C:2018:158, stav 34 i citirana sudska praksa).

 

36. I načelo uzajamnog poverenja među državama članicama i načelo uzaja- mnog priznavanja, koje je zasnovano na uzajamnom poverenju među drža- vama članicama (vidi, u tom smislu, presudu od avgusta 2017. godine, Tu- pikas, C-270/17 PPU, EU:C:2017:628, stav 49 i citirana sudska praksa) imaju u pravu EU suštinski značaj, s obzirom na to da omogućuju da se stvori i održava prostor bez unutrašnjih granica. Konkretnije rečeno, načelo uzajamnog po- verenja, naročito kada je reč o oblasti slobode, bezbednosti i pravde, zahteva

 

od svake od tih država da smatra, osim u izuzetnim okolnostima, da sve dru- ge države članice poštuju pravo EU i naročito osnovna prava koja su priznata u pravu EU (presuda od 10. novembra 2016. godine, Poltorak,C-452/16 PPU, EU:C:2016:858, stav 26 i citirana sudska praksa).

 

37. Prema tome, kada primenjuju pravo EU, od država članica se, prema pravu EU, može zahtevati da pretpostave da druge države članice poštuju osnovna prava, tako da one ne samo da ne mogu zahtevati viši nivo nacionalne zaštite osnovnih prava od drugih država članica od onog nivoa koji je utvrđen pravom EU već, osim u izuzetnim slučajevima, ne mogu ni proveravati da li druga drža- va članica, u konkretnom slučaju, poštuje osnovna prava koja jemči Evropska unija [Mišljenje 2/13 (Pristupanje Evropske unije EKLJP-u) od decembra 2014. godine, EU:C:2014:2454, stav 192].

 

38. Iz tačke 6 Okvirne odluke 2002/584 očigledno proizlazi da je evropski nalog za hapšenje koji je predviđen tom okvirnom odlukom prva konkretna mera u oblasti krivičnog prava kojom se primenjuje načelo uzajamnog priznav

 

39. Svrha Okvirne odluke 2002/584, što je naročito očigledno iz člana 1 stavovi 1 i 2 te odluke i tačaka 5 i 7 njene Preambule, jeste da se multilateralni sistem izručenja zasnovan na Evropskoj konvenciji o izručenju od decembra 1957. godine zameni sistemom predaje osuđenih ili osumnjičenih lica između sud- skih vlasti u cilju izvršenja presuda ili sprovođenja krivičnog gonjenja, gde se sistem predaje zasniva na načelu uzajamnog priznavanja (presuda od 10. no- vembra 2016. godine, Kovalkovas, C-477/16 PPU, EU:C:2016:861, stav 25 i citira- na sudska praksa).

 

40. Na taj način se nastoji da se Okvirnom odlukom 2002/584, kojom se uspo- stavlja novi, pojednostavljen i delotvorniji sistem za predaju lica osuđenih ili osumnjičenih za povredu krivičnog prava, olakša i ubrza sudska saradnja kako bi se doprinelo ostvarivanju cilja Evropske unije da postane područje slobode, bezbednosti i pravde, zasnivajući se na visokom nivou poverenja koje mora da postoji između država članica (presuda od novembra 2016. godine, Polto- rak, C-452/16 PPU, EU:C:2016:858, stav 25 i citirana sudska praksa).

 

41. U području uređenom Okvirnom odlukom 2002/584 načelo uzajamnog priznavanja koje, kako naročito sledi iz Preambule tačka 6 te odluke, pred- stavlja „kamen-temeljac” pravosudne saradnje u krivičnim stvarima, a koje je primenjeno u članu 1 stav 2 te odluke, kojim se utvrđuje pravilo da se od dr- žava članica traži da izvrše svaki evropski nalog za hapšenje na osnovu načela uzajamnog priznavanja i u skladu sa odredbama Okvirne odluke. Pravosudni

 

organi za izvršenje evropskog naloga za hapšenje stoga mogu, u načelu, odbiti da izvrše nalog za hapšenje samo po nekom od osnova za neizvršenje koji su taksativno navedeni u Okvirnoj odluci, a izvršenje naloga za hapšenje može se podvrgnuti samo nekom od uslova koji su taksativno navedeni u članu 5. Prema tome, dok izvršenje evropskog naloga za hapšenje predstavlja pravilo, dotle je odbijanje izvršenja tog naloga koncipirano kao izuzetak koji se mora usko tumačiti (vidi, u tom smislu, presudu od 10. avgusta 2017. godine, Tupikas, C-270/17 PPU, EU:C:2017:628, stavovi 49 i 50 i citirana sudska praksa).

 

42. Na taj način su u Okvirnoj odluci 2002/584 izričito utvrđeni osnovi za oba- vezno neizvršenje (član 3) i moguće neizvršenje (članovi 4 i a) evropskog na- loga za hapšenje, kao i jemstva koja u određenim slučajevima mora da pruži država članica koja je izdala takav nalog (član 5) (vidi presudu od 10. avgusta 2017. godine, Tupikas, C-270/17 PPU, EU:C:2017:628, stav 51).

 

43. Ipak, Sud je priznao da se„u izuzetnim okolnostima” mogu postaviti ogra- ničenja za načela uzajamnog priznavanja i uzajamnog poverenja između drža- va članica (vidi, u tom smislu, presudu od aprila 2016. godine, Aranyosi and Căldăraru, C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198, stav 82 i citirana sudska praksa).

 

44. U tom kontekstu, Sud je priznao da, pod određenim uslovima, pravosudni organ za izvršenje evropskog naloga ima ovlašćenje da prekine postupak pre- daje ustanovljen Okvirnom odlukom 2002/584 ako bi ta predaja mogla imati za posledicu da traženo lice bude podvrgnuto nečovečnom ili ponižavajućem postupanju u smislu člana 4 Povelje (vidi, u tom smislu, presudu od aprila 2016. godine, Aranyosi and Căldăraru, C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198, stav 104).

 

45. U tu svrhu Sud se, pre svega, pozvao na član 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584, kojim je utvrđeno da Okvirna odluka ne može imati takvo dejstvo da izmeni obavezu da se poštuju osnovna prava i osnovna pravna načela iz člano- va 2 i 6 UEU i, potom, na apsolutnu prirodu osnovnog prava koje je zajamčeno članom 4 Povelje (vidi, u tom smislu, presudu od aprila 2016. godine, Aranyo- si and Căldăraru, C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198, stavovi 83 i 85).

 

46. U ovom slučaju, lice o kome je reč, pozivajući se na obrazloženi predlog i na dokumente koje navodi, usprotivilo se da bude predato poljskim sudskim organima, navodeći, pre svega, da bi ga predaja izložila stvarnoj opasnosti od toga da mu bude očigledno uskraćena pravda zbog toga što sudovi države čla- nice koja je izdala nalog za hapšenje nisu nezavisni, a taj nedostatak nezavisno-

 

sti proistekao je iz nedavno sprovedenih zakonodavnih reformi pravosudnog sistema u toj državi članici.

 

47. Stoga treba, pre svega, utvrditi da li, kao i stvarna opasnost od kršenja čla- na 4 Povelje, stvarna opasnost od kršenja osnovnog prava pojedinca na ne- zavistan sud i, samim tim, i njegovog osnovnog prava na pravično suđenje, kako je to pravo utvrđeno u drugom stavu člana 47 Povelje dozvoljava pravo- sudnom organu za izvršenje evropskog naloga za hapšenje da se, na osnovu izuzetka, uzdrži od sprovođenja tog naloga na osnovu člana 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584.

 

48. U tom pogledu, mora se naglasiti da zahtev za nezavisnošću suda predstav- lja deo suštine osnovnog prava na pravično suđenje, a to pravo ima presudan značaj kao jemstvo da će sva ostala prava koja pojedinac izvodi iz prava EU biti zaštićena i da će biti očuvane vrednosti koje su zajedničke svim državama članicama iz člana 2 UEU, a naročito vrednost vladavine prav

 

49. Zaista, Evropska unija je unija zasnovana na vladavini prava u kojoj pojedin- ci imaju pravo da pred sudom ospore zakonitost svake odluke ili druge nacio- nalne mere u vezi s primenom akta EU na njega (presuda od februara 2018. godine, Associação Sindical dos Juízes Portugueses, C-64/16, EU:C:2018:117, stav 31 i navedena sudska praksa).

 

50. U skladu sa članom 19 UEU, kojim je konkretno izražena vrednost vladavine prava potvrđena u članu 2 UEU, nacionalni sudovi i tribunali i Sud pravde EU dužni su da obezbede punu primenu prava EU u državama članicama i pravo- sudnu zaštitu prava pojedinca po tom pravu (vidi, u tom smislu, presudu od
51. februara 2018. godine, Associação Sindical dos Juízes Portugueses, C-64/16, EU:C:2018:117, stav 32 i citiranu sudsku praksa i presudu od 6. marta 2018. go- dine, Achmea, C-284/16, EU:C:2018:158, stav 36 i citiranu sudsku praksu).

 

51. Samo postojanje delotvornog sudskog preispitivanja koje treba da obez- bedi da se poštuje pravo EU suštinski je važno za vladavinu prava (presuda od
52. februara 2018. godine, Associação Sindical dos Juízes Portugueses, C-64/16, EU:C:2018:117, stav 36 i citirana sudska praksa).

 

52. Iz toga sledi da svaka država članica mora da obezbedi da tela koja, kao„su- dovi ili tribunali” u smislu prava EU, predstavljaju deo njenog sudskog sistema u oblastima na koje se odnosi pravo EU ispunjavaju zahteve delotvorne prav- ne zaštite (presuda od februara 2018. godine, Associação Sindical dos Juízes Portugueses, C-64/16, EU:C:2018:117, stav 37).

 

53. Da bi ta zaštita bila zajemčena, suštinski je važno da se očuva nezavisnost ta- kvog suda ili tribunala, što je potvrđeno u drugom podstavu člana 47 Povelje, u ko- jem se upućuje na pristup „nezavisnom” sudu kao jednom od zahteva povezanih sa osnovnim pravom na delotvornu sudsku zaštitu (presuda od 27. februara godine, Associação Sindical dos Juízes Portugueses, C-64/16, EU:C:2018:117, stav 41).

 

54. Nezavisnost sudova ili tribunala država članica je, pre svega, suštinski važ- na za valjano funkcionisanje sistema pravosudne saradnje koji je izražen kroz mehanizam prethodnog odlučivanja prema članu 267 UFEU, u tom smislu što, u skladu sa ustaljenom sudskom praksom, taj mehanizam može da pokrene samo telo koje je nadležno da primenjuje pravo EU i koje, između ostalog, za- dovoljava taj kriterijum nezavisnosti (presuda od februara 2018. godine, Associação Sindical dos Juízes Portugueses, C-64/16, EU:C:2018:117, stav 43).

 

55. Budući da je, kako je već utvrđeno u stavu 40 ove presude, svrha Okvirne od- luke 2002/584 uspostavljanje pojednostavljenog sistema neposredne predaje iz- među„sudskih vlasti” da bi se obezbedilo slobodno kretanje sudskih odluka u kri- vičnim stvarima u oblasti slobode, bezbednosti i pravde, očuvanje nezavisnosti tih organa je takođe ključno u kontekstu mehanizma evropskog naloga za hapšenje.

 

56. Okvirna odluka 2002/584 zasniva se na načelu po kome za odluke o evrop- skom nalogu za hapšenje važe sva jemstva koja važe za sudske odluke, između ostalog i ona koja proističu iz osnovnih prava i osnovnih pravnih načela iz člana 1 stav 3 Okvirne odluke. To znači da ne samo odluku o izvršenju evropskog na- loga za hapšenje nego i odluku o izdavanju takvog naloga mora doneti sudski organ koji ispunjava zahteve inherentne delotvornoj pravnoj zaštiti – uključu- jući jemstvo nezavisnosti – kako bi celokupan postupak predaje između država članica koji je propisan Okvirnom odlukom bio sproveden pod pravosudnim nadzorom (vidi, u tom smislu, presudu od novembra 2016. godine, Koval- kovas, C-477/16 PPU, EU:C:2016:861, stav 37 i citiranu sudsku praksu).

 

57. Osim toga, u krivičnim postupcima koji se vode radi krivičnog gonjenja ili radi izvršenja kazne zatvora ili naloga za hapšenje ili, zaista, u meritornim kri- vičnim postupcima koji ostaju izvan oblasti primene Okvirne odluke 2002/584 i prava EU, države članice su i dalje dužne da poštuju osnovna prava koja su utvrđena u EKLJP ili u njihovom unutrašnjem pravu, uključujući pravo na pra- vično suđenje i jemstva koja iz tog prava proističu (vidi, u tom smislu, presudu od maja 2013. godine, F, C-168/13 PPU, EU:C:2013:358, stav 48).

 

58. Visok nivo poverenja između država članica na kome se zasniva mehanizam evropskog naloga za hapšenje temelji se, prema tome, na pretpostavci da kri-

 

vični sudovi drugih država članica – koji će po izvršenju evropskog naloga za hapšenje morati da sprovedu krivični postupak u svrhu krivičnog gonjenja ili u svrhu izvršenja kazne zatvora ili naloga za hapšenje, kao i supstancijalni krivični postupak – ispunjavaju zahteve delotvorne pravne zaštite, koja naročito obu- hvata nezavisnost i nepristrasnost tih sudova.

 

59. Prema tome, mora se smatrati da ako postoji stvarna opasnost da će licu za koje je izdat evropski nalog za hapšenje, ukoliko bude predato pravosud- nom organu koji je izdao taj nalog, biti prekršeno njegovo osnovno pravo na nezavisan sud i, samim tim, suština njegovog osnovnog prava na pravično su- đenje koje je zajemčeno članom 47 stav 2 Povelje, onda pravosudni organ za izvršenje tog naloga može na osnovu člana 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584 izuzetno da se uzdrži od izvršenja tog evropskog naloga za hapšenje.

 

60. Prema tome, kada se, kao što je to slučaj u ovom glavnom postupku, lice pro- tiv koga je izdat evropski nalog za hapšenje, kako bi se usprotivilo tome da bude predato pravosudnom organu koji je taj nalog izdao, pozove na to da postoje si- stemski nedostaci ili barem opšti nedostaci koji, prema njegovom mišljenju, mogu da utiču na nezavisnost sudstva u državi članici koja je izdala nalog za njegovo hapšenje i da na taj način dovedu u pitanje suštinu njegovog osnovnog prava na pravično suđenje, onda pravosudni organ za izvršenje naloga za hapšenje kada donosi odluku o predaji tog lica vlastima države članice koja je izdala nalog za nje- govo hapšenje treba da proceni da li postoji stvarna opasnost da će licu o kome je reč biti povređeno to osnovno pravo (vidi, po analogiji, presudu od 5. aprila godine, Aranyosi and Căldăraru, C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198, stav 88).

 

61. U tom cilju, pravosudni organ za izvršenje evropskog naloga za hapšenje mora, kao prvo, na osnovu objektivnog, verodostojnog, konkretnog i valjano ažuriranog materijala koji se odnosi na funkcionisanje pravosudnog sistema u državi članici koja je nalog izdala (vidi, u tom smislu, presudu od aprila 2016. godine, Aranyosi and Căldăraru, C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198, stav

89) oceniti da li postoji stvarna opasnost – povezana sa odsustvom nezavisno- sti sudova u toj državi članici koje je izazvano sistemskim ili opštim nedostaci- ma u njoj – da osnovno pravo na pravično suđenje bude povređeno. Informaci- je sadržane u Obrazloženom predlogu, koji je Komisija nedavno uputila Savetu na osnovu člana 7 stav 1 UEU, posebno su relevantne za potrebe te ocene.

 

62. Takva ocena mora se sprovesti imajući na umu standard zaštite osnovnog prava koji je zajemčen članom 47 stav 2 Povelje (vidi, po analogiji, presudu od aprila 2016. godine, Aranyosi and Căldăraru, C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198, stav 88 i citiranu sudsku praksu).

 

63. Kada je reč o zahtevu za nezavisnost sudova koji je sastavni deo suštine tog prava, treba naglasiti da je taj zahtev inherentan zadatku samog suđenja i da on ima dva Prvi aspekt je spoljne prirode, pretpostavlja da telo o kome je reč ostvaruje svoju sudsku funkciju u potpunosti samostalno, bez ikakvih hijerarhijskih ograničenja ili podređenosti bilo kom drugom telu i bez dobija- nja naredaba ili uputstava iz bilo kog izvora, pa je ono u tom smislu zaštićeno od spoljnih uticaja ili pritisaka koji bi mogli naneti štetu nezavisnom suđenju njegovih članova i uticati na njihove odluke (vidi, u tom smislu, presudu od
64. februara 2018. godine, Associação Sindical dos Juízes Portugueses, C-64/16, EU:C:2018:117, stav 44 i citirana sudska praksa).

 

64. Ta suštinska sloboda od takvih spoljnih činilaca zahteva određena jem- stva primerena zaštiti lica koje ima zadatak da sudi u nekom sporu, kao što je jemstvo da to lice neće biti razrešeno (presuda od 19. septembra 2006. godi- ne, Wilson, C-506/04, EU:C:2006:587, stav 51 i citirana sudska praksa). Prima- nje zarade čija visina odgovara važnosti funkcija koje to lice obavlja takođe predstavlja jemstvo koje je suštinski važno za sudijsku nezavisnost (presuda od
65. februara 2018. godine, Associação Sindical dos Juízes Portugueses, C-64/16, EU:C:2018:117, stav 45).

 

65. Drugi aspekt, koji je unutrašnje prirode, povezan je sa nepristrasnošću i na- stoji da obezbedi da se održi jednaka distanca u odnosu na stranke u postupku i njihove interese u pogledu onoga što je predmet postupk Taj aspekt zah- teva objektivnost i odsustvo bilo kakvog drugog interesa za ishod postupka osim stroge primene načela vladavine prava (presuda od 19. septembra 2006. godine, Wilson, C-506/04, EU:C:2006:587, stav 52 i citirana sudska praksa).

 

66. Za ta jemstva nezavisnosti i nepristrasnosti potrebno je da postoje pravila, naročito u pogledu sastava organa i imenovanja, dužine mandata i razloga za izuzeće, isključenje ili opoziv njegovih članova kako bi se otklonila svaka osno- vana sumnja kod individualnih lica u pogledu nemogućnosti uticaja spoljnih činilaca na to telo i u pogledu njegove neutralnosti u odnosu na različite intere- se koji su predmet spor Kako bi se smatralo da je ispunjen uslov nezavisnosti organa o kome je reč, sudska praksa, između ostalog, zahteva da slučajevi opo- ziva njegovih članova budu propisani izričitim zakonskim odredbama (presuda od od 9. oktobra 2014. godine, TDC, C-222/13, EU:C:2014:2265, stav 32 i citirana sudska praksa).

 

67. Zahtev za nezavisnošću takođe znači da disciplinski režim koji se primenju- je na lica kojima je poveren zadatak presuđivanja u nekom sporu mora sadržati sva neophodna jemstva da bi se sprečio svaki rizik da on bude sistem iskori-

 

šćen za političku kontrolu sadržaja sudskih odluka. Pravila kojima se propisuje ponašanje koje predstavlja disciplinski prekršaj i konkretno primenjive sank- cije, a koja propisuju učešće nezavisnog tela u skladu s postupkom kojim se u potpunosti jemče prava utvrđena u članovima 47 i 48 Povelje, naročito pravo na odbranu, i koja propisuju mogućnost osporavanja odluke disciplinskih or- gana sadrže čitav niz jemstava koja su suštinski važna za očuvanje nezavisnosti pravosuđa.

 

68. Ako s obzirom na zahteve iz stavova 62 do 67 ove presude sudski organ za izvršenje evropskog naloga za hapšenje nađe da u državi članici koja je izdala taj nalog postoji stvarna opasnost od toga da će biti prekršena suština osnov- nog prava na pravično suđenje usled sistemskih ili opštih nedostataka pravo- suđa u toj državi članici, kao što je ugrožavanje nezavisnosti sudova u toj državi članici, taj organ mora, kao drugi korak, konkretno i precizno oceniti da li u da- tim okolnostima predmeta postoji osnov za verovanje da će traženo lice, nakon što bude predato državi članici koja je izdala nalog za hapšenje, biti suočeno s tim rizikom (vidi, po analogiji, u kontekstu člana 4 Povelje, presudu od aprila 2016. godine, Aranyosi and Căldăraru, C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198, stavovi 92 i 94).

 

69. Ta konkretna ocena potrebna je i onda kada je, kao u ovom slučaju, (i) dr- žava članica koja je izdala nalog i sama predmet Obrazloženog predloga, koji je usvojila Komisija na osnovu člana 7 stav 1 UEU da bi Savet na osnovu tog predloga utvrdio da u toj državi članici postoji očigledan rizik od teškog kršenja vrednosti iz člana 2 UEU, kao što je vladavina prava, pre svega usled postupaka kojima narušena nezavisnost nacionalnih sudova i (ii) sudski organ za izvrše- nje naloga za hapšenje koji je izdala ta država članica smatra da raspolaže, pre svega na osnovu takvog predloga, materijalom, koji dokazuje da u svetlu tih vrednosti postoje u toj državi članici sistemski nedostaci u pravosuđu.

 

70. Iz Preambule Okvirne odluke 2002/584 tačka 10 proizilazi da primena me- hanizma evropskog naloga za hapšenje može biti suspendovana samo ako se u nekoj državi članici teško i uporno krše načela iz člana 2 UEU, što utvrđuje Evropski savet, shodno članu 7 stav 2 UEU, uz posledice koje su propisane u članu 7 stav 3 UEU.

 

71. Dakle, iz samog teksta te tačke Preambule proističe da je Evropski savet taj koji utvrđuje da li je država članica prekršila načela iz člana 2 UEU, uključujući tu načelo vladavine prava, kako bi se u odnosu na tu državu članicu mogla suspendovati primena mehanizma evropskog naloga za hapšenje.

 

72. Prema tome, samo ako Evropski savet donese odluku kojom, na osnovu člana 7 stav 2 UEU utvrdi da je u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje nastupilo teško i uporno kršenje načela utvrđenih u stavu 2 UEU, kao što su na- čela koja su inherentna vladavini prava, i ako Savet potom suspenduje Okvirnu odluku 2002/584 u odnosu na tu državu članicu, od sudskog organa za izvrše- nje evropskog naloga koji je izdala ta država članica zahteva se da automatski odbije da izvrši taj nalog, a da prethodno ne sprovodi nikakvu konkretnu pro- cenu o tome da li se lice o kome je reč suočava sa stvarnom opasnošću da bude ugrožena suština njegovog osnovnog prava na pravično suđenje.

 

73. Shodno tome, dokle god Evropski savet nije doneo takvu odluku, sudski or- gan za izvršenje evropskog naloga za hapšenje može se, na osnovu člana 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584, uzdržati od toga da sprovede takav nalog koji je izdala država članica koja je predmet Obrazloženog predloga na koji upućuje član 7 stav 1 UEU samo u izuzetnim okolnostima, kada taj organ utvrdi, nakon što je sproveo konkretnu i preciznu ocenu okolnosti datog slučaja, da postoji osnovan razlog za verovanje da će lice u odnosu na koje je izdat evropski nalog za hapše- nje biti, nakon što bude predato sudskom organu koji je taj nalog izdao, suočeno sa stvarnom opasnošću od kršenja njegovog osnovnog prava na nezavisni sud i, samim tim, od kršenja suštine njegovog osnovnog prava na pravično suđenje.

 

74. U okviru takve ocene sudski organ za izvršenje evropskog naloga za hapše- nje mora, pre svega, ispitati u kojoj meri sistemski ili opšti nedostaci u pogledu nezavisnosti sudova u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje, a o čemu svedoči materijal kojim raspolaže, mogu uticati na rad sudova koji su u toj dr- žavi članici nadležni za postupke kojima će biti podvrgnuto traženo lice.

 

75. Ako to ispitivanje pokaže da ti nedostaci mogu uticati na te sudove, sudski organ za izvršenje evropskog naloga za hapšenje takođe mora da oceni, u sve- tlu konkretne zabrinutosti koju izrazi lice o kome je reč i u svetlu svih informa- cija koje to lice pruži, da li postoji osnovan razlog za verovanje da će ono biti suočeno sa stvarnom opasnošću od toga da bude prekršeno njegovo osnovno pravo na nezavisan sud pa, samim tim, i da bude prekršena suština njegovog osnovnog prava na pravično suđenje, s obzirom na njegovu ličnu situaciju, kao i na prirodu krivičnog dela zbog koga je izložen krivičnom gonjenju i činjenič- nog konteksta na kom se zasniva evropski nalog za hapšenje.

 

76. Osim toga, sudski organ za izvršenje evropskog naloga za hapšenje mora da, u skladu sa članom 15 stav 2 Okvirne odluke 2002/584, zahteva od sudskog organa koji je izdao nalog za hapšenje sve dodatne informacije koje smatra potrebnim da bi na osnovu njih procenio da li postoji takva

 

77. Tokom tog dijaloga između sudskog organa za izvršenje evropskog naloga za hapšenje i sudskog organa koji je taj nalog izdao, sudski organ koji je izdao nalog za hapšenje može, ako je to primereno, dostaviti sudskom organu za iz- vršenje tog naloga sav objektivan materijal o bilo kakvim promenama u vezi sa uslovima zaštite jemstva sudske nezavisnosti u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje kada se na osnovu tog materijala može isključiti mogućnost da postoji ta opasnost po lice o kome je reč.

 

78. Ako je sudski organ koji je izdao nalog za hapšenje, nakon što je, prema po- trebi, zatražio pomoć od centralne vlasti ili jednog od centralnih organa vlasti u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje, u smislu člana 7 Okvirne odluke 2002/584 (vidi, u tom smislu, presudu od aprila 2016. godine, Aranyosi and Căldăraru, C-404/15 i C-659/15 PPU, EU:C:2016:198, stav 97) uputio sudskom organu za izvršenje evropskog naloga za hapšenje informacije koje su takve da taj sudski organ na osnovu njih ne odbaci postojanje stvarne opasnosti da će lice o kome je reč u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje biti izloženo povredi njegovog osnovnog prava na nezavisan sud i, samim tim, povredi nje- govog osnovnog prava na pravično suđenje, onda se taj pravosudni organ za izvršenje evropskog naloga za hapšenje mora uzdržati od toga da sprovede taj nalog u odnosu na to lice.

 

79. Imajući u vidu sve navedene razloge, odgovor na postavljena pitanja glasi da se član 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584 mora tumačiti tako da je pravosudni organ nadležan za izvršenje evropskog naloga za hapšenje, pozvan da odluči da li treba predati lice u odnosu na koje je taj nalog izdat radi sprovođenja krivičnog gonjenja, kada raspolaže materijalom kao što je onaj naveden u Obrazloženom predlogu, koji je Komisija usvojila shodno članu 7 stav 1 UEU, u kome se uka- zuje na to da postoji stvarna opasnost od kršenja osnovnog prava na pravično suđenje koje je zajemčeno članom 47 stav 2 Povelje usled sistemskih ili opštih nedostataka u pogledu nezavisnosti sudstva u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje, taj organ mora konkretno i precizno da utvrdi, nakon što razmotri ličnu situaciju tog lica, kao i prirodu krivičnog dela zbog koga se ono goni i činje- nični kontekst na kome je zasnovan evropski naloga za hapšenje, kao i u svetlu informacija dobijenih shodno članu 15 stav 2 Okvirne odluke od države članice koja je izdala nalog za hapšenje, da li postoji osnovan razlog za verovanje da će lice o kome je reč biti izloženo takvoj opasnosti ako bude predato toj drža

 

Troškovi

 

80. Budući da ovaj postupak za stranke u glavnom postupku pred sudom koji je uputio zahtev ima značaj prethodnog postupka, onda taj sud treba da done-

 

se odluku o troškovima postupka. Troškovi upućivanja zapažanja Sudu pravde, koji nisu troškovi tih stranaka, ne nadoknađuju se.

 

Na osnovu svega navedenog, Sud pravde (Veliko veće) presuđuje:

 

Član 1 stav 3 Okvirne odluke 2002/584/JHA od 13. juna 2002. o evropskom nalogu za hapšenje i postupku predaje između država članica, koji je izme- njen Okvirnom odlukom Saveta 2009/299/JHA od 26. februara 2009. mora se tumačiti u tako da kada pravosudni organ nadležan za izvršenje evrop- skog naloga za hapšenje koji je pozvan da odluči da li lice u odnosu na koje je taj nalog izdat treba predati radi sprovođenja krivičnog gonjenja raspo- laže materijalom, kao što je onaj naveden u Obrazloženom predlogu, koji je Komisija usvojila shodno članu 7 stav 1 UEU, u kome se ukazuje na to da postoji stvarna opasnost od kršenja osnovnog prava na pravično suđenje koje je zajemčeno članom 47 stav 2 Povelje usled sistemskih ili opštih nedo- stataka u pogledu nezavisnosti sudstva u državi članici koja je izdala nalog za hapšenje, mora konkretno i precizno, nakon što razmotri ličnu situaciju tog lica, kao i prirodu krivičnog dela zbog koga se ono goni i činjenični kon- tekst koji predstavlja osnovu evropskog naloga za hapšenje, kao i u svetlu informacija dobijenih shodno članu 15 stav 2 Okvirne odluke od države čla- nice koja je izdala nalog za hapšenje, da utvrdi da li postoji osnovan razlog za verovanje da će lice o kome je reč biti izloženo takvoj opasnosti ako bude predato toj državi.

 

Lenaerts	Tizzano	Silva de Lapuerta
Ilešič	Da Cruz Vilaça	Malenovský
Levits	Fernlund	Borg Barthet
Bonichot	Arabadjiev	Rodin
Biltgen	Lycourgos	Regan.

 

Pročitano na javnoj sednici u Luksemburgu 25. jula 2018.

 

1. Calot Escobar K. Lenaerts

 

Sekretar                                      Predsednik

 

 

https://www.bih-pravo.org/